СРПСКА ИСТИНСКИ ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА
БОЖИЋНА ПОСЛАНИЦА 2022.
Архијерејски Савет СИПЦ
под председавањем г. Акакија, Епископа Утешитељевског
Свему свештенству, монаштву и свим духовним чедима наше свете Цркве – благодат, милост и мир од Бога Оца и Господа нашега Исуса Христа и Духа Светога, уз радосни божићни поздрав:
МИР БОЖИЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ!
„Слава на висини Богу и на земљи мир
међу људима добра воља“ (Лк. 2:14).
Драга браћо и сестре,
Гле, иде Бог у телу човека! Ово је највећа тајна наше свете хришћанске вере, - Син Божији се јави у телу (1 Тим. 3:16). Ово је тајна која је изнад сваког људског разума и зато веру стављамо изнад рационалности. Пуноћу тајне телесног рођења Сина Божијег не можемо сагледати без разумевање Његовог предвечног рођења од Бога Оца. Како би лакше прозрели тајну предвечног рођења, наравно, онолико колико је то могуће нашем ограниченом уму, Јеванђеље Сина Божијег премудро назива „Логосом“ (Речју), како ми, када чујемо за Сина, не бисмо помислили на страсно и телесно рођење. Јеванђеље Га назива „Логосом“ (Речју) како би знали да се Он бестрасно родио од Оца, као што се реч бестрасно рађа од ума. Дакле, Бог – Логос, који се предвечно родио од Оца без мајке и бестрасно, данас се без оца рађа од Мајке Пречисте Дјеве Марије.
Јеванђелиста Јован Богослов открива нам тајну предвечног рађања Сина Божијег најузвишенијим созерцањем вечног битија Онога Који је тек „у ове последње дане“ (Јев. 1:2) постао човек: „У почетку беше Логос (Реч) и Логос беше у Бога и Логос беше Бог“ (Јн. 1:1), док нам остали јеванђелисти благовесте о родослову Господа Исуса Христа и његовом рођењу од Пречисте Дјеве Марије у времену и простору. На такав начин нас упућујући у велику тајну побожности да је Син Божији постао Син Човечији, да је остајући Онај Који је био, постао Онај Који није био, савршени Бог и савршени човек, - Богочевек.
Несрећа и беда људског рода била је у томе што је Царство Небеско било недоступно за људске душе, а са рођењем Христовим „добили смо спасење“ (1 Сол. 5:9) јер нам једино Он - Богочовек може отворити врата Царства Небеског. Зато исповедамо Њега као нашег Спаситеља и као Сунце правде које „засија људском роду који пребиваше у мраку греха и смрти“ (Мт. 4:16).
Радује се небо и земља доласку Спаситеља. Док мудраци са истока који у име земаљских путују са даровима како би се поклонили дугоочекиваном Сведржитељу неба и земље, Христу Спаситељу, анђели Му у име небеских певају песму „Слава на висини Богу и на земљи мир међу људима добра воља“ (Лк. 2:14).
Мир о коме нам благовесте анђели у витлејемској песми донео нам је управо Новорођени Богомладенац. Не онај мир о коме говори свет и они који су у свету, њихов мир који је бескорисан и по најчешће погубан. Него мир Божији који се успоставља између људи и Бога и из кога произилази мир међу људима који од њих чини „једно тело у Христу, једним Духом напојено“ (1 Кор. 12:13).
Светом који одбацује мир Божији витлају ратови и немири за које нам Писмо каже да их се не плашимо јер су то дани освете, преко којих треба да се испуни све што је написано (Лк. 21:9,22). Управо тако, то су дани суда над хришћанским народима који су оставили Бога и кренули путем служења ђаволу. Зато овде нећемо спомињати ратове које воде безбожници који убијају тело, а о којима свакодневно слушамо вести и извештаје, већ ћемо повести реч о рату који „душе погубљује у паклу“ (Мт. 10:28). То је велики и страшни рат о коме нико ништа не говори. То је рат за бесмртне људске душе. У том великом рату ђаво се бори против Бога, а поље борбе су људска срца. Овај ужасни душегубни рат, не само да не престаје када предахну ратови земаљски, него се управо тада распламсава свакодневно прождирући у свој огњени бездан безбројне душе људске. Стратишта овог рата су безбожне државне институције, безбожно законодавство, безбожна наука, безбожно школство, безбожна уметност и култура, безбожна етика, речју, панатеистичка парадигма.
Како ми хришћани да сачувамо срца од свебезбожничке офанзиве која јуриша како би нас потпуно покорила? Сачуваћемо их тако, што ћемо се наоружати непобедивим оружјем Божијим, - љубављу ка Богу и љубављу ка ближњем. Бог Љубави нам заповеда да Га волимо и да волимо једни друге свим срцем својим: „љуби Господа Бога свог свим срцем својим и свим умом својим и свом душом својом и љуби ближњег свога као самога себе“ (Мк. 11:30,31).
На овим заповестима љубави почива сва наша вера и целокупни духовни закон. А то стога, што се Бог кроз држање заповести љубави усељава у срца наша. Настањење Бога у срцима нашим условљено је и одвајањем од безбожника, јер је речено: Не упрежите се у исти јарам са безбожницима; јер шта има праведност са безакоњем; или какву заједницу има светлост са тамом? Јер ви сте храм Бога живога, као што рече Бог: „Уселићу се у њих, и живећу у њима, и бићу им Бог, и они ће бити мој народ“ (2 Кор. 6:14-16). Насупрот томе, грешни људи не марећи за заповест Божију и определивши се за дела ђавоља „окренуше се срцем својим према Египту“ (Дап. 7:39). Под повратком у Египат овда се подразумева одбацивање Богом даног спасења и свесни избор останка у ропству греха. Ово свесно одбацивање Бога и свесно опредељење ка „похоти телесној, похоти очију, и надмености живљења“ (Јн. 2:16), то јест, ка сластољубљу, среброљубљу и славољубљу безбожници називају „слободом“, док је то уствари најогољеније ропство греху (Јн. 8:21), служење ђаволу и борба против Бога. Дозволили су да оно што је у њима Божије, срце њихово, преко грехољубља заузме ђаво непријатељ људи и Бога. Овде морамо направити важну ограду. Према начину живљења Јеванђеље дели људе на „децу Божију и децу ђавољу“ (Јн. 3:10). Деца Божија су православни хришћани који се труде да живе по заповестима Божијим, као и они који по општој слабости греше, свесни свог пада и у покајању припадају Богу „греше не на смрт“ јер им покајање даје могућност очишћења, па их самим тим и не подрвгава неумитној духовној смрти. С друге стране, деца ђавоља су они који „греше на смрт“. То су окорели тврдокорни грешници који без гриже савести не хају за Бога и Божије заповести и чак покушавају да грех прогласе врлином као опште обавезујућу друштвено-етичку норму. Јеванђеље каже да се за такве људе чак и не молимо (1 Јн. 5:16).
Одкад је света и века знамо да се из опште декаденције рађају ратови, страдања, катастрофе. Управо онда када територију људског срца у потпуности заузме ђаво, тада људи прелази из духовног у физички рат. Све те страхоте долазе као допуштење Божије, односно као последица одступања од Бога и опредељења за „свет који сав у злу лежи“ (1 Јн. 5:19), опредељења које служење Богу претпоставља служењу својим телесним страстима.
Зато, прекинимо духовни рат који водимо против Бога, измиримо се са Њим, одрецимо се привржености према свету „јер је пријатељство према свету непријатељство према Богу“ (Јак. 4:4) и свим срцем својим заволимо Онога који нас је откупио и ослободио од ропства греху, ђаволу и смрти. Безрезервно се предајмо Ономе који се роди од Пречисте Дјеве, јер „кроз Њега примисмо помирење са Богом“ (Рим. 5:11). Заволимо ли свим срцем својим новорођеног Богомладенца у нас ће се уселити мир Божији о коме певају витлејемски анђели и тада ће у нама заблистати добра воља која „неће дати да нас зло савлада, него да зло победимо добрим“ (Рим. 12:21).
Молимо се новорођеном младенцу Христу да у години која долази буде што мање мира светског а што више мира Божијег и да вам „сам Бог мира подари мир свагда и у свакој прилици“ (2 Сол. 3:16).
Мир Божји – Христос се роди!
Благословена нова 2023. година!
Утешитељево, о Божићу 2022. године
Ваши молитвеници пред Витлејемским Богомладенцем,
+Епископ утешитељевски АКАКИЈЕ
+Епископ шумадијски НЕКТАРИЈЕ
Нема коментара:
Постави коментар