БОЖИЋНА ПОСЛАНИЦА 2012

АКАКИЈЕ

милошћу Божијом

истински-православни епископ

Ресавско-шумадијски

Свим верним чедима Српске Светосавске Цркве

МИР БОЖИЈИ, ХРИСТОС СЕ РОДИ!

И рече им ангео: Не бојте се;

јер вам, ево, јављам РАДОСТ ВЕЛИКУ

која ће бити свему народу. Јер вам се роди Спас,

који је Христос, Господ (Лк. 2,10,11).

Пред нама су дани Божићних празника и ми се заиста радујемо радошћу великом, јер нам се роди Спас – Христос Господ, Који је дошао на грешну земљу да нам покаже пут ка небу и да нас упути како да живимо по Његовој светој вољи. Верујућа душа не може а да се не радује овом, за земаљску историју и домострој спасења људског рода, најважнијем догађају од стварања света. Важност тог историјског догађаја признаје читав свет, јер се почетак календарског времена, тј. престанак старе ере и почетак нове ере, рачуна баш по њему. Стога је и целокупна историја људског рода подељена том временском одредницом – време се дели на период пре или после рођења Христовог.

Нажалост, тешке околности у којима се данас налази Православна Црква, као и наша многострадална отаџбина и уопште цела васељена, често могу да обесхрабре хришћанина. У ове сверадосне дане прослављања Рождества Христовог, с носталгијом се присећамо некадашњег благоустројства православних Царстава, где су Црква и хришћанска држава живеле у богоблагословеној симфонији: Византија, Немањићка Србија, Русија... а онда и кнежевине и краљевине Црна Гора под Петровићима, и Србија под Обреновићима и Карађорђевићима, па чак и несрећна краљевина Југославија...

Подсетимо се да је период хришћанске историје света почео, може се рећи, са светим царем Константином Великим, а трагично се завршио са светим царем Николајем II Романовим.

Период хришћанске ере ипак није имао непрекинут континуитет слободе и процвата Цркве и хришћанске државе, односно православног самодржавља. Њега су пресецали краћи или дужи периоди поробљавања од стране хришћанству непријатељских сила или разних јереси и отпадништава – који су споља или изнутра хришћанској држави и Цркви одузимали тако драгоцену слободу и мир.

Ако су гонили Мене, вели Господ, гониће и вас. Прогон је уствари природан и нераздвојни пратилац земаљске војинствујуће Цркве, док су мир и њено благостање изузеци, и представљају заправо велику милост Божију. Свети Оци кажу: "Овај век је – век трпљења, а онај – утехе".

Чак и Божански Младенац Кога је родила пренепоочна Дјева, већ по самом Свом Рођењу које ових дана заједно прослављамо, био је прогоњен! А после Његове крсне смрти и Васкрсења, беху прогоњени и његови верни ученици апостоли, док је Његова непорочна Невеста – Света Црква, трпела и трпеће прогоне све до самог краја земаљске историје, онакве какву је ми познајемо.
Зашто све ово говорим? Зато да у овим заиста тешким временима отпадништва од светог Православља и скоро потпуног краха нашег народа и државе – смртно рањене богоборним комунизмом и докрајчене секуларизмом западне демократије – не бисмо потонули у очајање.

Бог је баш нашем нараштају одредио да живи у оваквом времену: у складу са таквим условима и окружењем у коме живимо морамо смирено и да дејствујемо. Није први пут да је Србија остала без своје државе и да је притиснута са свих страна. Наш христоименити народ, у свим областима у којима живи, вековима је знао да трпи туђински јарам ропства, чувајући свој православни идентитет. И да на крају, уз помоћ Божију, са вером у Христа, за Крст часни и слободу златну, славно извојује своју слободу и поврати натраг све што је некада изгледало као изгубљено.  

Тако је било некад, када је српска породица била бројна и патријархална, и када је Српска Светосавска Црква у невреме великих искушења и несрећа крепила дух, одржавала наду и представљала напаћеном народу прави и чврсти ослонац над амбисом дубоке пропасти - ослонац без кога би Срби духовно, а можда и физички, нестали са лица земље.

Данашње време је другачије и неупоредиво страшније од свих пређашњих времена, јер је породица разбијена, а ослонац Цркве до крајности раслабљен, тј. уместо правог постављен је његов привид. По спољашњем изгледу он је истоветан правом, али када се на њега ослониш он ишчезава попут дима, пуштајући те да са литице склизнеш у амбис, у дубоку духовну и физичку пропаст. Управо се у томе и састоји сва трагедија нашег несрећног времена!

Оваква демонски оштроумна тактика Сатане и његових слугу у исконској борби против Бога и Цркве већ је доносила успехе. Искорењивање, тј. потпуно физичко уништење Цркве и хришћана представља застарелу и превазиђена ствар. Такви покушаји превазиђени су наком слободе дате хришћанима светим царем Константином.

Остављање спољашње институције цркве читавом уз њено духовно уништење помоћу разних јереси и отпадништава постало је најмоћније и најуспешније оруђе у борби против Бога и Цркве. Историјски посматрано, најпре су, једна по једна, побеђиване и покораване западне цркве. Оне су споља гледајући наставиле да постоје, али лишене силе Духа Светога. Западни хришћани су нажалост, услед јереси, а да већина њих тога није ни постала свесна, престали да буду слуге оваплоћене Истине – Христа. Без обзира на своју хришћанску спољашност, они су се упрегли у служење исконској Лажи, обмањујући тако и себе и друге.

Источне Цркве су међутим дуго одолевале таквој најтрагичнијој судбини своје западне хришћанске браће. Но, током апокалиптичног двадесетог века једна по једна биле су кошене јудинском издајом црквене слободе – сергијанизмом, душегубним новокалендарским расколом и најубитачнијим смртоносним ударом свејереси екуменизма.

Да би то могло да се деси, претходно су морале да падну православне монархије, на чије су место, силом или преваром, дошле којекакве „народне власти“ комуниста или демократа.

Остатак малог стада Христовог, уз застрашујуће прогоне, сатеран је у илегалу или катакомбе.

Тако је православно хришћанство као државна религија отишло у историју. У новој, постхришћанској ери истински хришћани се враћају у услове живота својих древних претходника из времена пре светог цара Константина, с том разликом што државне власти више нису многобожачке него отворено безбожне, тј. секуларизоване, јеретичке или псеудохришћанске. Накарадно и обесвећено хришћанство новог доба и на Западу и на Истоку дубоко је прожето антихристовским ултимативним и агресивним глобализмом и екуменизмом. Зато немојте да вас зачуди ако противнике глобализма и екуменизма за коју годину почну да прогоне као терористе и непријатеље Уједињених нација и светског благостања.
Светитељ Игњатије Брјанчанинов, духовни писац и велики пророк Русије 19. века, говорио је како ће се све званичне црквене организације на крају времена потчинити Антихристу и духу овога света. Он је много пута наглашавао да ће у последња времена постојати суштинска разлика између с једне стране институционалне цркве, а с друге стране истинске Православне Цркве. Имаћемо, говорио је, моћну црквену организацију без истинског духа Христовог, и малу катакомбну заједницу обједињену вером Христовом и Духом Његовим. "Може се претпоставити да ће институција Цркве, која се већ дуго љуља, пасти страховито и изненада. И стварно, то нико није у стању да заустави и спречи. Садашњи начин да се институционална Црква очува позајмљен је од овога света, што је Цркви страно; а последица ће бити само њен убрзани пад... Нека милостиви Господ заштити остатак оних који верују у Њега. Но, тај остатак је малобројан и биће све мањи".

У официјелној Српској цркви заиста постоје многе добре, искрене душе, које се заносе идејом "борбе изнутра" за очување институције екуменистичке СПЦ. Они не схватају да је апостасија допуштена од Бога и да хришћанин мора да се одвоји од ње. Ево шта у вези са тим још каже свети Игњатије: "Бог је допустио апостасију (отпадништво). Немојте покушавати да је зауставите својом немоћном руком, већ бежите од ње, заштитите се од ње. То је за вас довољно да учините“.
Све што је горе речено, реалност је нашег времена и ми се са том реалношћу морамо помирити. Бићемо заиста срећни ако нам буде пружена могућност да се држимо отачког Православља и старамо о своме спасењу у каквом-таквом миру, датом од Бога – у миру илегале, у малим истински-православним, катакомбним заједницама – по предграђима или засеоцима, планинама или шумским недођијама, уз понеког истински-православног епископа, свештеника и монаха.

Свака истински-православна парохија или манастир широм наше отаџбине, представља животворну оазу у којој се може пронаћи јеванђелска Вода жива – оазу у огољеној и безводној пустињи велике апостасије, где се официјелна црква јавља као фатаморгана, тј. привид воде који обмањује и држи жедне далеко од истинских извора Воде живе. Управо те благодатне оазе, скромне и прогоњене, пружају нам наду да наша заједничка Отаџбина, Србија, са својим заветом немањићког самодржавља, као и наша мајка, српска светосавска Црква, неће нестати са лица земље.

Пламен борбе за веру, баш као ни национални борбени дух који стреми васкрсу и препороду српства, не сме никада да утихне, јер очување вере представља услов за испуњење Божијег обећања да ни врата ада неће успети да надвладају истинску Цркву Христову.

Ми не губимо наду да ће, ако буде воља Божија, пред крај света доћи до још једног периода процвата Цркве и православног самодржавља! Српска Истински Православна Црква сада дејствује у ванредним условима – у условима који наликују на велики рат, када непријатељу полази за руком да сасвим преузме иницијативу. У илегали и герили она води борбу за очување Светосавског Православља и Српства, све док не сване Богом дано јутро слободе и свенародног покајања и препорода, или Другог и славног доласка Христовог, јер једно од ова два свакако мора да се деси, с тим што прво само за кратко одлаже друго.
Дакле, браћо и сестре, послушајмо апостола Павла и будимо, по његовим речима, у нади радосни, у невољи трпељиви, а у молитви постојани. Постоји једна стара народна изрека: "Србија је вечна док су јој деца верна!" Да, то је жива истина која се односи не само на наше Отачаство, него и на нашу отачаствену Цркву. 

Покажимо нашу верност Светосавској Цркви и Отаџбини тиме што ћемо се уклонити од световне и црквене отпадије, чувајући Отачку веру као зеницу свога ока, тиме што нећемо узимати никаквог учешћа у делима таме световне и црквене олигархије.

Сабрани око таквих благословених начела, и око ових дивних витлејемских јасала, узнесимо славу новорођеном од Дјеве Богородице предвечном Младенцу Христу, Спаситељу нашем, уз песму која је вековима храбрила наше свете претке:
С нами Бог, разумјејте јазици и покарјатесја, јако с нами Бог!
Страха же вашего не убоимсја, ниже смутимсја, јако с нами Бог!
Јако Отроча родисја нам Син и дадесја нам, јако с нами Бог!
Бог крјепок, Власитељ, началник мира, јако с нами Бог!

Желим вам срећну и Богом благословену нову 2013. годину!

У слободним српским планинама,

о Божићу 2012. године 

+Епископ Акакије