Зашто су Истински Православни заиста Истински Православни?

Aпологија прекидања општења са екуменистичким епископима.

Одговори Оцу Василију Григоријатском (Света Гора) 

Аутор текста: јеромонах Максим (Морета), 

Holy Ascension Monastery in Bearsville, New York, USA

У разна времена ђаво је искушавао верне на разне начине: прогонима, страним освајањима,  светским ужицима. Међу његовим најефективнијим замкама су јереси и шизме које, одвајајући Хришћане од Цркве, одвлаче их и од Христа, у духовну  обману и апостасију.

Дугачка је листа јереси која су искушавале Цркву кроз векове: Аријанизам, Несторијанизам, Монофизитизам, Иконоборство, Папизам, Протестантизам и многе друге. У данашње време појавила се нова јерес , којој је циљ да све ове сакупи заједно и то је разлог што је добила име „СВЕЈЕРЕС“. То је Екуменизам, коју ми укратко дефинишемо као веровање да су секте, које је Црква већ раније прогласила  јересима и одбацила од себе, и даље на неки начин део Цркве.

Опасност коју Екуменизам представља за Цркву је, можда, већа од било које јереси из прошлости, из два разлога. Прво, до сад је велики  део Цркве подлегао овом искушењу. Друго, последица Екуменизма је негирање основног концепта „Православља“ и „Јереси“ како их је Црква тумачила од  самог свог почетка.

Без обзира на раширеност Екуменизма у многим Помесним Црквама део верних је остао истрајан у Православљу. Ови верни Хришћани су познати као „ИСТИНСКИ ПРАВОСЛАВНИ“, „ТРАДИЦИОНАЛНО ПРАВОСЛАВНИ“, а понекад и као „СТАРОКАЛЕНДАРЦИ“. Овај последњи назив се користи, јер је једна од првих манифестација Екуменизма била промена Црквеног литургијског календара ради уклaпања са папистима и протестантима. Пошто је папски календар већ дуго под Црквеном анатемом, када су га Новокалeндарци прихватили Православни су га одбацили,  и прекинули  општење са епископима који га пропагирају.

Готово једнако узнемирујућа је и чињеница да су многи  појединци са исправним Православним веровањем остали под Екуменистчким епископима, мада се жестоко не слажу са истим тим епископима по питањима вере.  Из практичних разлога можемо их назвати „конзервативни Новокалендарци“ мада  би их можда боље описали као „конзервативни приврженици Светског Православља“, јер многи од њих још прате Отачки календар . Било којим именом  да их називамо они кроз историју не подржавају оне који прате Отачку традицију, етикетирају их као шизматике и тврде да, мада је Екуменизам погрешан, није толико погрешан да би се прекидало општење са епископима који га проповедају и спроводе. Ови људи су написали многе радове против верних који су прекинули општење са екуменистичким епископима. Најраширенији је можда чланак који је пре пар година написао Отац Василије Григоријатски под називом „ ПРОТИВНО ОЦИМА:  СТАВ ЗИЛОТА СТАРОКАЛЕНДАРАЦА“. Ова полемика сакупила је све аргументе који се користе против Старокалендараца, и да бисмо их  побили морамо потпуно оправдати позиције Православља и оповргнути  њихове клеветнике.

У  Светим Списима се каже: Укори мудрог човека и он ће те волети; упути мудрог човека и он ће постати још мудрији; поучи праведног човека и он ће напредовати у знању.(1)

Ауторова нада је да ће читаоци овог текста, као мудри, разумети грешке Оца Василија и оних који слично мисле, да ће прекинути општење са екуменистима и усвојити ставове Светих Отаца.

Део први

Канонска питања: Статус  не - анатемисаних јеретика

Пре него што испитамо било коју појединачну јерес, биће корисно да успоставимо опште Црквено учење о јереси; нарочито због тога што је ово срж документа Оца Василија.   Да ли су јеретици, пре него што их Сабор анатемише, део Цркве?  Да ли је неопходно, дозвољено или забрањено бити у општењу са њима?  Одговоре на ова питања потражићемо у три ауторитативна извора: Црквеним Канонима, списима Светих Отаца и стварној Црквеној пракси кроз историју.   Овде ћемо испитати два најрелевантнија канона.  Први и мање прецизан је 31 - ви Апостолски Канон који забрањује Хришћанима прекид општења са својим епископом  осим када се  епископ огреши о „благочешће и правду“.  Обзиром да су се екуменистички епископи на много начина огрешили о благочешће и правду (чак и када се ови термини дефинишу у најужем могућем смислу), овај канон без обзира на свој уопштени језик већ сам даје право Православнима да прекину општење са њима.(2) Други и много прецизнији Канон је 15-ти Канон Прво-Другог Васељенског Сабора који каже: „а што се тиче оних особа... које су због неке јереси анатемисане од стране Сабора или Отаца прекинули општење са својим епископом који јавно проповеда јерес откривене главе у Цркви, такве особе не да не подлежу никаквој канонској казни што су се оградили од било каквог општења са оним ко се назива епископом пре било које Саборне или Синодске одлуке, већ напротив, они ће се сматрати часним људима међу Православним Хршћанима. Јер они нису прекинули општење са епископом већ са псеудо - епископом и псеудо - учитељем ; и они нису повредили јединство Цркве никаквом шизмом  већ су се трудили да спасу Цркву од шизми и поделе.“(3)

Ово правило обезбеђује примарни Канонски (за разлику од Отачког и историјског) основ за став Истински Православне Цркве (Старокалендарске) према Светском Православљу.  Много полемике против Православних Хришћана Старог календара (Истинских Православних Хришћана) састоји се у клеветању, маргинализовању, тривијализацији или једноставном игнорисању овог канона  што ћемо видети из тврдње Оца Василија. 

Тврдња 1.

Јеретици које су анатемисали Сабори су ван Цркве и Православни Хришћани не смеју општити са њима. Они који то учине потпадају под исте анатеме.

Одговор: Ова потпуно исправна тврдња Оца Василија није уведена због позитивних разлога већ у намери да дискредитује оне који прекидају општење са јеретицима пре званичне анатеме.  Шта више делови које он цитира од Светих Отаца да подржи ову исправну тврдњу уопште се не односе на „ анатемисане јеретике“  него на јеретике уопште.  Текстови из којих је цитирао не праве никакву разлику између ових или оних јеретика.  И не изненађује, јер нема канона ни Отачког текста који тврде да верник мора остати у општењу са јеретиком кога Сабор још није анатемисао. Истина је управо супротна: и Списи и Оци наводе да је јеретик, већ по самој својој јереси,  самоанатемисан.  Свети Павле у својој Посланици Титу јасно изјављује:  Човека јеретика после првог и другог упозорења одбаци; знајући да је тиме грешећи, сам себе анатемисао.(4) 

Ово је јасно проширено у писању Отаца као што је Свети Кипријан Картагински који је у трећем веку поставио дефинитивно Црквено учење о овоме. Он каже да је јеретик „сам од себе анатемисан“(5) и избачен из рајских вртова.(6)

Још једном:

Ако се свуда јеретици називају ништа мање него непријатељима и антихристима, ако се људима говори да их избегавају и да су искварени и анатемисани сами по себи , зашто их онда и ми не би могли сматрати анатемисаним када је јасно  из  апостолских сведочења  да су они сами по себи анатемисани.(7)

Свети Кипријан не дозвољава да у Цркви постоје истовремено различита веровања.  Црква има само једну веру.  Такође не дозвољава да јеретици буду у Цркви: ако неко постане јеретик  по дефиницији он је ван Цркве.  Свети Фирмилијан из Цезереје потврђује ову доктрину  речима: “Сви (јеретици), јасно је , били су самоанатемисани, и навукли су на себе и неминовну казну и пре Судњег дана .“(8)

Свети Кипријан наглашава овај став поново и поново: јеретици су ван Цркве по самој природи своје јереси.  Зато, Апостол Павле објашњава,  учењем и наредбом  да  се јеретици морају избегавати .... Јер су самоанатемисани. Јер ће такав човек бити крив што је по свом сопственом понашању напустио Цркву тиме што је јеретичком дрскошћу анатемисао сам себе.(9)

Има много примера из Црквене историје и живота Светих који илуструју да Црква види јеретике као људе ван Цркве чак и пре званичне Саборске анатеме.  У тексту „Полемика са Пиром“  Светог Максима Исповедника читамо да је Монотелитски Патријарх Пир одбацио своју грешку и тиме  „ујединио себе са Светом, Саборном и Апостолском Црквом.“ (10)  Ово се догодило 645 године, пре локалног Сабора у Картагини  (одржаног касније исте године) и у Риму ( одржаног 649 године)И много пре  Шестог Васељенског Сабора одржаног 681 године, када су сви анатемисали Монотелитизам.(11) Поново свети Максим каже у вези Монотелита: Они су себе упорно екскомуницирали из Цркве и потпуно су нестабилни у вери.  Осим тога, на Помесном  Сабору одржаном у Риму они су изгубили свештенство. Какве Тајне онда они могу имати? И какав дух се спушта на онога који служи?(12)

Слично је Свети Ипатије, игуман манастира из Константинопоља, рекао о јеретику Несторију :“ Од тренутка када сам сазнао да је говорио неправичне ствари о Господу више нисам био у општењу са њим и нисам помињао његово име јер он више није епископ“. Ово је објављено пре него што је Несторије био осуђен на Трећем Васељенском Сабору.

Поново много година пре Седмог Васељенског Сабора, Свети Стефан Нови рекао је иконоборачком епископу Теодосију: Такви су твоји ставови против поштовања светих икона, које нису донели синови Саборне Цркве , него безбожни прељубници. Истинито је што је рекао пророк: владари ће се сакупити са лажним пастирима и... против Христа и његових драгоцених икона. 

Читаво прво заседање Седмог Васељенског Сабора било је посвећено поновном примању иконобораца у цркву. Сматрало се да су јеретици отпали из цркве пре почетка Сабора као што се види и у њиховој властитој петицији:

Теодор, епископ Мира, је потом позван да иступи, он је рекао:    „ Чак и ја грешни и безвредни, пошто сам учинио дубоко истраживање и проучавање и , бирајући бољи део, молим Бога и Вашу Светост да,  између осталих, иако грешан будем поново присаједињен Саборној цркви“.   Евтимије , епископ Сардски је рекао:“ Благословен Господ  који га је присајединио Саборној Цркви.“ Онда је Јован, чувар трона Антиохије рекао: „ Најсветији Оци,  многи од нас се питају на који начин да примимо оне који се враћају из јереси; зато тражимо да овај Свети и освећени Сабор да наредбу да се донесу књиге Светих Отаца да  их истражимо и проучимо и да пронађемо сигуран пут како ове особе треба примати, јер нисмо сасвим сигурни у вези ове ствари.“

Сабор је тада прочитао многа сведочења како су јеретици примани у прошлости, и оних који су били осуђени на Саборима и оних који нису.  То показује врло јасно да Оци Сабора нису правили  никакву разлику између ове две врсте јеретика.  У току разговора Јован, викарни епископ Антиохије је изјавио : „Јерес одваја сваког човека од  Цркве“.   Свети Сабор је одговорио:  „То је врло јасно“ . Ово запажање је врло јасно Истински Православнима , али отац Василије и његови истомишљеници су га изгледа заборавили.

На крају Свети Сабор је изрекао: „Нека епископи сада иступе и прочитају своја  појединачна  покајања јер сада желе да приступе Саборној Цркви“.    Тарасије је додао :“ Нека сада прочитају,  јер сада смо ова питања потпуно проучили ,  дакле примање оних који су из ранга јереси дошли у Свету Саборну Цркву и такође оних који су били рукоположени од јеретика“

Јеретици су прочитали своја покајања и Тарасије је рекао: „ Пошто су се покајали и схватили своје грешке нека се примање изврши на неком следећем заседању, ако не буде других разлога за одлагање.“

На крају, Сабор је у својој  дефиницији вере званично објавио Православни став о јеретицима који још нису осуђени од Сабора следећим речима: „ јер  су се они (иконоборци)  усудили  да униште   Богокорисну лепоту Светих приноса, називајући се „свештеницима“, док у стварности то нису били.“

Пошто наведено поступање Седмог васељенског Сабора , осликава, са највишег нивоа , Црквено схватање јеретика не осуђених од сабора то схватање се мора прихватити као несумњиво за Православље. Наставити, као што ради Отац Василије, са тврђењем да су не осуђени јеретици и даље чланови  Цркве, у потпуној је  супротности са ставом Седмог Сабора.

Тврдња 2.

Васељенски сабор мора осудити оне који проповедају јерес да би православни имали оправдање да прекину општење са њима.

Одговор: Директно побијање ове тврдње са наше стране сматрамо сувишним, јер Отац Василије напушта сопствено тврђење када касније тврди да ЈЕ ОСУДА Помесног Сабора довољна да оправда прекид општења  са јеретицима.  Онда иде даље, признајући да је,  у одређеним случајевима, општење престало  пре било какве Саборске осуде, и да је то дозвољено 15.тим каноном Прво - Другог Сабора.  Свеједно, он квалификује ове пријеме претварајући се да „ни један Свети канон или Свети Отац  никада није захтевао од Православних верника прекид црквеног општења са јеретицима пре Саборске одлуке.“   На ово тврђење ћемо се ускоро вратити.

Из горе наведеног јасно је да, док се не устручава да етикетира Православне као шизматике што су прекинули општење са Екуменистичким епископима пре Саборске одлуке, Отац Василије је потпуно збуњен у односу на то  који су прави критеријуми који коначно одлучују о прекиду општења.  Он дозвољава да су у прошлости Православни оправдано прекидали општење са јеретицима у  условима сличним онима који и данас преовлађују.  Али он не одобрава данашњим Православнима да учине исто.

15ти Канон Прво - Другог Сабора поздравља оне који су прекинули општење са јеретицима.  Из овога је јасно да такви људи поступају исправно, а не погрешно: и да је страшан грех осуђивати их што следе јасна упутства канона и Светих Отаца.  Два основна Црквена метода објашњења су похвала или прекор. Црква похваљује оне који воде њену децу према Богу; и прекорава оне који их од Бога одводе. Њена потврда оних који су се оградили од јеретичких епископа је снажно сведочанство Истински Православнима потврђено Светим Предањем.

Чак и најповршнијим читањем Канона јасно је да је Православнима дозвољено да се одвоје од епископа који проповеда јерес. Из овога следи да кад год епископ отворено проповеда јерес, Православни аутоматски имају право да прекину општење са њим. И овде долазимо до централне тачке. Став Православне Цркве је у стварности много јачи: није само похвално, него је и апсолутно обавезно одвојити се од јеретичког епископа.

Пажљиво читање нам показује да је тачно то захтев канона, јер он назива јерархе који проповедају јерес  „ псеудо - епископископима и псеудо - учитељима“. Овакав језик може значити да су ови епископи ти који су  „ поделили“ Цркву ; т.ј. они су отпали од Цркве. Из овог разлога они уопште више нису епископи него псеудо - епископи  - епископи само по имену. Да поједноставимо: да су били прави Православни епископи не би били лажни епископи. Чињеница да се у канону користе тако јаке речи обавезује Православне да се одвоје од јеретичких „епископа“.  Да би неко припадао Цркви мора бити под епископом који је и сам  у Цркви.

У духовном смисли остајање у општењу са епископом који не управља право речју истине је погубно. Епископ учи људе и води их Христу. Али ако он учи погрешно, он одвлачи људе од Христа. Он је слика Христова и он је тај који учи људе у име Христа. Заговарати остајање у општењу са јеретичким епископом само зато што није осуђен од Сабора је исто што и подрити или нулирати целокупно значење црквене јерархије. Исправност  веровања мирјана не може да искупи епископов недостатак Православне вере;пре ће бити да епископово погрешно веровање заводи мирјане на погрешан пут. У пракси видимо како се ово дешава у екуменистичким црквама где су мирјани толико увучени у екуменистичку пропаганду већ дуго времена, да већина њих нема никакву представу шта је право Православно учење на коме је заснована Црква. Али чак и тамо где процес није толико огољен и узнапредовао сама чињеница да мирјани прихватају ове псеудо - епископе значи да они прихватају и усвајају погрешно веровање својих епископа. У овом контексту је Свети Кипријан Картагински писао: Налазимо да у таквој превртљивости, не само вођи и заснивачи, него и учесници  заслужују казну уколико се нису повукли из општења са лажнима, као што је Господ заповедао Мојсију: „Уклони се од шатора ових отврдлих људи и не додируј се ничег њиховог да те не би захватио њихов грех“ (Бројеви XVI,26) и оно на шта је Господ упозорио Мојсија то је и испунио, јер ко год се није уклонио од Кореја , Датана и Авирама одмах је доживео казну  због свог безбожног општења . Oвим примером је јасно показано и доказано да се кривица и казна примењују за све који се у непобожној храбрости мешају са шизматицима противно учењу својих свештеника , сви су у заједници са вођама подложни казнама јер су заражени њиховом злоделом.

Надаље, размотримо неколико од многобројних компликација које би настале ако би било дозвољено, али не и обавезно, прекинути општење са јеретичким епископом. Једна до друге, а опет без општења између себе, постајале би две групе: једна коју воде Православни епископи и друга коју воде јеретици. Који од њих су Црква? Ако заједно чине Цркву зар не морају бити у општењу? Али тада би било похвално за Православне да буду у општењу са јеретицима, док смо већ видели да канони похваљују Православне за прекид општења са јеретицима. Поново,  ако су јеретички епископи још увек Православни, јер нису саборно осуђени, како се онда неко сме усудити да прекине општење са њима, као што урадише светитељи и како може фракција коју води отворено јеретички епископ бити Црква када је, како што Апостоли уче, Црква стуб и тврђава истине?

Ове компликације могу бити интересантне и важне, али свеједно се сматрају претежно ирелевантним у односу на садашњу ситуацију, јер су јереси који су овде у питању чињенично већ Саборно осуђене. Грегоријански календар је анатемисан саборно 1583 и више пута касније, док је Екуменизам осуђен од стране Руске Заграничне Цркве 1983г. Неки тврде да би анатеме које су донешене у прошлости требале да буду обновљене на неком савременом сабору да би важиле и данас. Кад би ово било случај, морали би смо да прихватимо да ако неко данас постане Монофизита или Католик остао би члан цркве док савремени сабор епископа не потврди стару анатему и примени је на њих - што је бесмислица. Ово би значило да истина има рок трајања; и да би Црква морала да одржава васељенски сабор сваке године, а можда и чешће, да би са сигурношћу искључила све јеретике. Истина је да анатема, кад је једном објављена на снази за увек, у односу на све који под њу потпадају. Њена примена не зависи од тога да ли је реактивирана новим сабором сваки пут кад се појединац или група уплету у јерес о којој је реч. Ово подржавају закључци Шестог васељенског Сабора у којима стоји: „Онима који су учили, уче или ће учити да постоји једна воља и једна енергија у оваплоћеном ИСУСУ ХРИСТУ, Анатема!“  Другим  речима не само живи јеретици, него и сви који у било које доба у будућности прихвате ту јерес су под анатемом.

Ово објашњава зашто Црква сматра анатему, која је проглашена у 16 –ом веку против оних који прихвате Нови календар, валидном и обавезујућом данас, као и кад је била проглашена, због тога се савремени Новокалендарци морају сматрати као они који су потпали под постојећу анатему која каже да је свако ко прихвата нови календар изван Цркве.

Тврдња 3.

Између прве појаве јереси и његове коначне осуде може проћи неки временски период  у коме се Црква бори да врати посрнуле епископе у исправно исповедање вере.

Одговор : само по себи је јасно да по природи ствари мора проћи извесно време између појаве јереси и њене осуде. Очигледно је да до осуде јереси не може доћи пре него се она појави. Некако из ове очигледне чињенице Отац Василије извлачи неоснован закључак да је неодговорно прекинути општење са јеретичким епископима пре него што буду саборски осуђени. Који је ток активности исправан већ смо показали.

У овом моменту појављује се једно интересантно питање : када тачно треба да дође до саборне осуде јеретика? На ово питање Отац Василије не може да нађе поуздан одговор. Он само инсистира на томе да се прекид општења и саборна осуда морају одложити на што дуже време . Ова тврдња (тешко да се може сматрати аргументом) може се лако довести до апсурда ако пратимо следећи ток: боље  је бити у Цркви него ван ње. Али, (према Оцу Василију) јеретик остаје у Цркви док га сабор не осуди. Тако Црква треба да избегне осуђивање јеретичких епископа да не би њих и њихове невине следбенике оставила ван Цркве. Јер према теологији Оца Василија, статус јеретика зависи од Православних – од тога да ли Православни одлуче да осуде дату јерес - а не на самом веровању јеретика. Обзиром да Отац Василије искључује јеретике из Цркве само на основу саборске осуде, а не на основу исповедања вере, онда се може теоретски десити да такав сабор не може никад ни да се састане, ако Православни желе да „икономију“ према јеретицима примене заувек. Све ово због тога што Отац Василије инсистира на умишљеној дихотомији између Православног исповедања вере и чланства у Цркви.

Даље Отац Василије објашњава незаобилазни прелазни период који претходи прекидању општења са јеретицима као употребу икономије.  Ако се, у овом контексту, икономија схвати као императив за одржавање јединства по сваку цену, онда је отачко еклисиолошко схватање уздрмано из основа. Јединство је стављено испред Истине; поредак у теологији је преокренут. Јер јединство произилази из истине, а не истина из јединства;  последња идеја је управо прижељкивање екумениста. На овој тачци Отац Василије заговара не легитимну икономију , већ опасну злоупотребу:  подврсту јереси екуменизма. Јер екуменизам је духовно удруживање са онима који верују другачије од нас. Из тога тачно следи да они који кажу да одбијају екуменизам, али одржавају општење са екуменистима, потпадају под осуду самих екумениста.

Основни разлог за одлагање предстојећег прекидања општења са јереси је обезбедити време за процену саме јереси. Некад је нејасно да ли је јерес дефинитивно установљена међу онима који су били до скора чланови Цркве.  Пре него што Православни прекину општење са јеретицима мора се догодити неколико ствари. Прво: Православни морају утврдити да се јерес проповеда, они траже праве доказе јереси и не доносе одлуке без провере. Иако ово делује очигледно, тешко је модерном читаоцу прихватити спорост путовања и тешкоће у комуникацији у древном и средњовековном свету, где је за ширење информације било потребно више месеци , па чак и година, да стигне из једне области у другу и често је стизала у измењеној форми. Сама ова чињеница објашњава многа одлагања прекида општења са јеретицима у прошлости. Стога би Православни, и свештенство и верници, а нарочито Светитељи, процењивали да ли се стварно пропагира јерес или је дошло до неке случајне злоупотребе. Додатно су утврђивали да ли се јерес проповеда намерно или из незнања или непажљиве употребе речи. Коначно Православни јавно разобличавају јерес, а јеретици одговарају одбијањем или бар игнорисањем Православног учења по том питању.

Ови кораци показују да је прекид општења са јеретицима процес који може трајати и годинама. Свакако да један део Цркве може разумети проблем пре него други и први прекинути општење са јеретицима , па тако може постојати период у једној локалној цркви  која је истовремено у општењу и са јеретицима и са онима који су ревношћу и запажањем већ прекинули општење са јеретицима. Понекад такође наследник епископа који је проглашен јеретиком уклања јерес, а следећи епископ је поново враћа; или епископ јавно похваљује свештенство које проповеда јерес, а да лично не изражава јасне јеретичке позиције, што све изазива конфузију и продужује време које је потребно Православнима да прекину општење са јеретичком јерархијом. Процес поделе може се одужити и може тек постепено ући у црквену свест. Очигледно, ако убрзање модерног живота уопште, а посебно повећање брзине комуникација има икакав утицај у овој сфери, оно би убрзало препознавање јереси  и реакцију Цркве на њу.

Отац Василије, међутим, узима овај период  у коме Црква долази до сазнања да се јерес проповеда и извлачи из њега правила по коме верни који потпуно разумеју погрешност дотичне јереси , морају да остану у општењу са јеретицима. Ово је изопаченост, нечасна интерпретација историје која лажно тумачи поступке Светих Отаца у потпуно супротном значењу од оног што су они желели да постигну.

Тврдња 4.

Не дозвољиво је прекинути општење због кршења канона (као што је молитва са јеретицима и томе слично), али не и због јереси саме по себи.

Одговор: ова тврдња може и не мора бити истинита зависно од конкретних околности (дискусија о овоме могла би бити предмет посебног рада ), али чак и ако претпоставимо да је ова тврдња тачна у садашњем случају, она је у суштини ирелевантна, јер смо ми прекинули општење са Новокалендарцима и Екуменистима баш због тога што су јеретици, а не само због тога што флагрантно крше каноне.

Свеједно треба запазити да су канони писани са различитим циљевима и  претпоставкама. Неки канони се баве моралношћу , други администрацијом, а трећи црквеним редом.  Одређени канони међутим баве се односима Хришћана са јеретицима или безбожницима: ови канони нису само правила црквеног реда, него практичан приказ црквене еклисиологије и самопознања.  Прекршити овакав канон представља недостатак разумевања или чак одрицање од Православне еклисиологије. На пример, у цркви кроз више канона забрањена је молитва са јеретицима или примање крштења од њих. Ови канони преводе у реалан живот речи Отачке доктрине Цркве; а то је да је црква Тело Христово, да је Христос један и да у њему не може бити поделе, па је и Црква једна и не може бити икаквих подела у њој, нити супротстављених делова. Насупрот томе, молитве са јеретицима и прихватање њихових „светих тајни“ је признавање да су и они део истог Тела, јер хришћанско јединство се изводи из Светих Тајни, а манифестује у заједничком служењу. Екуменистичко кршење поменутих канона је доказ њихове јереси у  пракси, јер је основна претпоставка екуменизма да су разна јеретичка тела на неки стваран (мада не савршен) начин део Цркве. Када јеретик примени своје лажно веровање кршећи каноне који су постављени да спрече јерес, он јасно показује да је јеретик.

Део други 

НОВИ КАЛЕНДАР

Проблем Црквеног календара  датира  уназад од најранијих векова Хришћанства.  У то време било је мало празника и светитеља, осим локалних празника: календар је служио превасходно за одређивање датума прославе Васкрса и пратећих празника.  У почетку другог века, појавила се недоумица по питању праксе појединих цркава у Малој Азији да славе Васкрс истог дана када и Јевреји славе Пасху(14. дана месеца Нисана), а не следеће недеље заједно са осталим Хришћанским црквама.  Проблем је био значајан, јер Црква исказује своје унутрашње јединство заједничким прослављањем празника.  Недостатак заједничког прослављања била је издаја заједничког исповедања вере.  Ово је навело папу Виктора из Рима да екскомуницира одступничке цркве. „Квартодецимани“ (тј. „они који прослављају 14 Нисана“) су били јеретици и могли су бити примљени назад у Цркву миропомазањем. Канон 7. Лаодикијског Сабора гласи: Особе које се преводе из јереси, тј.  Квартодецимани... неће бити примљени док не анатемишу јерес, нарочито ту у којој су били... и пошто буду помазани Светим Миром, могу поново приступити Светим тајнама.(24)

Седми канон Другог Васељенског Сабора такође сведочи да је „Квартодециманство“ сматрано јересју: Оне који се из јереси враћају у Православље... примамо по следећем  методу  и обичају: Квартодецимане... примамо пошто предају писано одрицање и анатемишу сваку јерес... Потом се помазују светим Миром...(25)

Најзад, 45 канон (Пето - шестог) Сабора, који такође има Васељенски ауторитет, изјављује: Квартидецимане... примамо тако што достављају изјаву - покајање и анатемишу сваку јерес која тврди другачије од Апостолске Цркве Божије; онда их прво помазујемо светим Миром на челима, очима, ноздрвама, устима, и ушима и док их запечаћујемо говоримо „Печат дара Духа Светога“.(26) 

Квартидецимани су били криви само зато што су користили календар другачије од остатка Цркве - календар за који су тврдили  да им је дао Апостол Јован Богослов лично - па ипак их је Црква одсекла од себе и сматрала их јеретицима.  Свети Иполит сведочи о исправности њихове вере у свему другом: Неки други, задовољни по природи... лажу да се Васкрс слави 14-тог дана првог месеца, према Закону, без обзира на дан(у недељи) у који падне... У свим другим аспектима, међутим, ови људи држе све предање које је Цркви предато од апостола.(27)

Анатолије, један од раних писаца, слично сведочи о Квартидециманима: „Једна група је, стварно, славила Васкрс 14 дана првог месеца - према Јеванђељу, како су га они разумели.  Они ништа нису додавали, већ су држали правила вере у свему.“(28) 

Другим речима: несагласност са Црквеним поретком одмах је била сматрана јересју.  Мада су Квартидецимани били Православни у односу на сваку догму и одступили само у свом схватању Васкрса, били су одсечени од Цркве као јеретици када су одбили да се потчине одлуци локалног и васељенског сабора.  Толико су сматрани за јеретике да су их примали поновним миропомазањем, а не само (писаним) покајањем које је било дозвољено Монофизитима и Несторијанцима, који су били несумњиви јеретици у пуном догматском смислу.  Ако су Квартидецимани били сматрани јеретицима пратећи календарску традицију коју им је поставио св. Јован Богослов, шта онда да кажемо о Новокалендарцима који прате календар који су направили Паписти и који је више пута анатемисан од стране целе Цркве? 

Први Васељенски Сабор дефинитивно је одредио датум прослављања Васкрса, али су неке од Западних Цркава, због лоше комуникације и касног информисања, наставиле да користе превазиђени метод израчунавања празника.  Већина локалних цркава је исправила своју грешку када је за њу сазнала, али је Келтска Црква на Британским острвима одбила да прихвати Пасхалију (календарски систем израчунавања дана прослављања Васкрса) коју је користила цела Црква.  Снажан сукоб је избио изеђу присталица обеју страна, а резултат је био да је Црква сматрала Британске цркве шизматицима док нису прихватиле исправан календар.

Године 1583 папа Григорије Осми креирао је Нови календар, који је наметнуо Римокатоличком свету као једини календар који ће се користити и за црквене и за световне сврхе.  Потом је позвао Православне и Протестанте да прихвате његов календар. И Православни и Протестанти су га одбили, а Православна црква је на још три Православна Сабора анатемисала Нови календар и свакога ко се усуди да га усвоји.  Први од ова три сабора, који се, без одлагања састао 1583, исписао је листу Папиних грешака, које су потом анатемисане.  Седми члан Сигилиона(саборске резолуције)  каже: Свако ко не следује обичајима Цркве које су установили Седам Васељенских Сабора и Свету Пасху и календар који су за нас добро дали да их пратимо, него хоће да следује новоустановљеној Пасхалији и Новом календару Папиних безбожних астронома, и супротстављајући им се, жели да сруши и уништи доктрине и обичаје Цркве које смо наследили од наших Отаца, нека на таквима буде анатема и нека буду ван Цркве и Сабора верних. 

Новокалендарци јасно падају под ову анатему и из тог разлога они који су остали верни Православљу одбијају општење са Новокалендарцима.  Резолуција овог Сабора никада није поништена од стране Сабора истог или већег ауторитета.  Ове резолуције морају бити обавезујуће; јер, ако нека локална Црква има право да по својој вољи преокрене правила Цркве која су свеобавезујућа, онда би на такав начин дотични засебан део постао важнији од Црквене целокупности и на такав начин би Црквена саборности нестала.  Новотарија таквог мањег сабора крше већ од давно устаљено Православно предање јасно одбрањено и усвојено од стране већег  Свеправославног  Сабора; На такав начин цео концепт предања и ауторитета у Цркви губи своју везу са Саборским ставом и начином деловања.

Тврдња 5:  

Старокалендарци правдају своје одвајање од  Новокалендарских цркава оптужујући их за прихватање јереси  Екуменизма.  Али, историјски, они се деле не због Екуменизма, већ због промене календара, који није јерес.  Зато, ако Екуменизам и јесте јерес, Старокалендарци су свеједно шизматици, јер су се одвојили из потпуно других разлога; и за њих је коришћење Екуменизма као оправдања раније шизме - историјски ревизионизам .

Одговор:  Нови календар по самој својој природи изазива раскол и крши јединство Цркве, тако да они који усвоје Нови календар већ долазе у стање раскола у односу на оне који задржавају  Црквени  календар.  Он је већ сам по себи потенцијално јеретички, јер мења Свештене представе (симболе) које су нам предали Свети Оци.  Црква свуда изражава Свештену реалност кроз представе. Представе су креације које кроз твари описно представљају  нестворено, омогућавајући нам да схватимо и усвојимо нестворено и недокучиво.  Они не представљају Божију суштину, јер је Божанствена суштина неисказива и надилази реалност, већ нам указују како да божанственост уклопимо у своје животе, представљајући нам Његове енергије.  Симболи нам, дакле, показују како и којим начином размишљања можемо постати сасуди Божије благодати и нестворене енергије.

Црква користи вербалне и писане симболе(често прилагођене из класичне филозофије) да означи истине о Богу, о оваплоћењу, и другим доктринама.  На пример, кажемо да је Бог један по суштини, али троијчан по ипостаси, мада је стварност коју  ова  формула покушава да искаже  у ствари бесконачно узвишенија него њен вербални приказ.  Такође позајмљујемо симболе из поезије и метафоре, као када кажемо „Бог је огањ“  мада Он у ствари уопште није физичка ватра, таква представа формира у нашој свести адекватан појам, који Бог зна да је најкориснији за нас у духовном животу, јер он попут пламена дела у онима које сматра достојнима.

На исти начин, Црквени календар, према Светим Оцима(29), је слика вечног слављења Бога на небесима.  Црква исказује вечити аспект будућег доба организујући своје службе у заокруженим периодима, јер је круг појам нечега што не престаје.  Сваки од ових кругова креће се у савршеном складу са осталима, стварајући ритам који душу води хармонији са собом, са члановима Цркве у Христу и са самим оваплоћеним Логосом.  Међутим, ако се календар самовољно промени да прати јеретички модел, поредак кругова је поремећен и производи духовну дисонанцу.  Можда је најдрастичнији пример садашње  примене  како Нови календар скраћује Апостолски пост, понекад га потпуно елиминишући - чиме одузимају  вернима  једно од основних средстава за напредак у духовном животу.(30)

Сваки аспект којим Црква себе исказује - теологија, поезија, литургија, календар, архитектура, музика, иконографија, Свете Тајне  и било шта друго –је симбол Небеске реалности, и као такав је базично непромењљив; јер нас исправан симбол води исправном служењу Богу и тачном испуњавању заповести, док нас нетачан симбол одводи од Бога.  Ако је симбол икада легитимно промењен или Црква дозвољава неколико различитих симбола за исту појаву, то је стога што су Светитељи разумели да постоји више различитих симбола који изражавају исту реалност.  Али, ако је симбол промењен без одобрења Светитеља - или још горе, против јасних и упорних анатема целе Цркве - тада та новотарија мора бити одбачена као душегубна.

У сваком случају, Нови календар је био уведен да омогући Екуменизам.  То је већ јасно из чињенице да је први званични документ издат од стране Православног Патријархата у вези Новог календара  био такође прва јавна декларација екуменистичких веровања и шема.  Године 1920. Цариградска Патријаршија је објавила Енциклику насловљену „Црквама Христовим ма где оне биле“.  Ова Енциклика донела је листу од 11 предлога за унапређење „Уније Цркава“, од којих је први био усвајање истог календара за све цркве Православне и јеретичке, ради истовременог  слављења празника.  Три године касније Патријарх Мелетије Метаксакис Константинопољски, високо рангирани Масон и радикални Екумениста, сазвао је „Свеправославни Конгрес „- коме су присуствовали представници само три Православне цркве - који је препоручио да у  циљу модернизације Цркве и остварења Уније са Западним деноминацијама, Црква мора усвојити Грегоријански календар и Пасхалију, драстично смањи дужину постова и црквених служби и укине свештеничку одећу, тј. ношење мантија.  Следеће године Константинопољска Патријаршија и Цркве Грчке и Румуније прихватиле су Нови календар.  Заговорници Новог календара 1920. нису уопште покушали да сакрију циљ календарске реформе: они су јасно изјавили, званично и приватно, да је разлог за прихватање Новог календара спровођење уније са западним црквама.  Ова чињеница је тадашњим Старокалендарцима  била позната и баш зато што је Нови календар водио ка унији са папистима и Англиканцима, Православни су га одбацили.  Штавише, сам текст осуде Новог календара из 1583. показује да су они који су на страни Новог календара исти они који желе Унију са Папистима.  Тако је беспредметно тврдити да је питање Екуменизма изашло на видело тек  деценијама после календарске реформе.  Те две појаве иду руку – под - руку.

Тврдња 6:  

Осуда Новог календара од стране Свеправославног Сабора из 16. века не односи се на савремене Новокалендарце, јер су они променили само Месецослов(32), а не и Пасхалију.

Одговор: Свако ко чита текст осуде може видети да Сабор осуђује не само оне који прихватају грешку Латина у целини, већ и оне који прихватају и појединачне делове.  Таква грешка је нови Месецослов.  Ако неко жели да тврди да Црква може да прихвати нови Месецослов, а не прихвати нову Пасхалију, онда, по истој логици, може да се тражи да Црква прихвати Папски примат или бесквасне хлебове за причест,(33) док истовремено не прихвата и Филиокве.  Али на страну такав апсурд!!! Сам текст ставља Пасхалију и Месецослов у исту раван; и штавише, нема разлога да се ово двоје на различити начин процењују, јер су обоје интегрални и неопходни начин исказивања унутрашњег живота Цркве.

Треба нагласити да су Цркве Финске и Естоније, које су прихватиле Нову Пасхалију, засигурно пале под анатему не само сабора из 16.века који их сврстава „ван Цркве и Сабора верних“, већ и Првог Васељенског Сабора који је установио Пасхалију и забранио свима да славе Пасху са Јеврејима(што се повремено дешава у папској пасхалији).  На такав начин су Новокалендарци сами од себе прихватили и нову Пасхалију пошто нису прекинули општење са тим двема црквама.

Тврдња 7.  

Нови календар који користе Православне цркве није Грегоријански, него ревидирани Јулијански календар.  Он се разликује од Грегоријанског Календара у томе што је нешто тачнији(имајући свега 97 преступних година насупрот 100 на сваких 400 година).  Тако Православни који прате ревидирани Јулијански календар не потпадају под анатему против Грегоријанског календара.(34)

Одговор:  Нови календар је функционално идентичан са Грегоријанским календаром анатемисаним 1583.  Разликује се само по томе што је научни принцип по коме је прављен Грегоријански календар унапређен корак даље од (научно несавршеног) Јулијанског календара.  То значи да су папини „безбожни астроними“ (да употребимо фразу из анатеме из 1583.) направили Нови календар јер су, за разлику од Светих Отаца, сматрали да је астрономска тачност  важнија од Предања или јединства Цркве.  Пратећи Папу у стопу, Новокалендарци на исти начин игноришу Предање и јединство Православне Цркве и предност дају астрономској тачности и јединству са јеретицима.  Али, пошто су Грчки интелектуалци патили од комплекса мање вредности у односу на Запад, они су незнатно изменили Грегоријански календар да буде још тачнији, доказујући сами себи да су њихови „безбожни астрономи“ бољи од Папиних.

Било би тачније назвати Нови календар „ревидирани Грегоријански  календар“ него „ревидирани Јулијански календар“ јер  је он очито верзија првог, а не другог.  Оци Цркве који су се борили против Аријанизма доказали су да је Син од исте суштине као и Отац, тако што су показали да Он дела исто као и Отац, те оно што на исти начин дела мора имати и исту суштину.  Обзиром да је деловање Новог календара идентично папском календару - што значи, обзиром да оба прослављају празнике у исте дане (што је и био циљ заједничког црквеног календара) јасно је да је Нови Календар суштински у ствари, Календар Папе Григорија, са минималним разликама.  Надаље, обзиром да је главни разлог за увођење Новог календара  био остваривање уније са Римом, и баш због тога што је повлачио унију са Римом папски календар је анатемисан 1583, треба да је јасно свима осим најекстрмнијим формалистима да је савремени Нови календар пао под анатему Православних патријарха.  Минорне разлике између оригиналног Грегоријанског и Новокалендарског ревидираног Грегоријанског календара  су практично неуочљиве, осим за саме стручњаке.(35)

ДЕО ТРЕЋИ 

ЕКУМЕНИЗАМ

Коначно  долазимо до централног проблема Светског Православља: јереси Екуменизма.  Прва ОФИЦИЈЕЛНА МАНИФЕСТАЦИЈА ЕКУМЕНИЗМА У Православној цркви била је Енциклика из 1920. коју је издао Патријарх Константинопољски.  Језик ове енциклике је  међутим, релативно благ у поређењу са каснијим изјавама  и поступцима Екумениста.  Оне су имале разне облике због променљиве и безличне природе саме јереси.  У свом најслабијем облику, Екуменизам држи да је Црква Христова нешто веће од Православне Цркве и да друге цркве поседују некакав стваран, мада несавршен, црквени статус.  Много девијантније од овакве Православне еклисиологије су такозване „Теорија грана“, „Теорија фрагмената“, „Теологија крштења“ и „Теологија општења“.

Теорију грана је створила у 19-том веку Висока Англиканска црква која је желела да се повеже са формама Хришћанства старијим од Протестантске цркве Енглеске.  Они су тврдили да је Црква подељена у неколико грана, обично ограничених на Англиканску, Римокатоличку и Источне цркве.  Проблеми који деле ове цркве нису, по њима , тако велики, да спрече сваку грану да стварно буде део једне цркве Христове.  У таквој ситуацији, логично је да све гране теже да се уједине.  Ово је била кохерентна теорија на којој је заснован Екуменистички покрет, али до сада је уступила место много сложенијим теоријама, мада је термин „Теорија грана“ и даље у употреби да објасни разне верзије екуменизма, углавном са негативном конотацијом.

„Теорија фрагмената“ је веровање да је црква подељена у много фрагмената - делића, који сваки за себе представља део Цркве.  Овај став је настао међу Протестантима који су међусобно подељени у многе деноминације, иако ни једна није аутентичнија од осталих.  Ова подела довела је многе Протестанте (а последично и многе Римокатолике и Православне) до сумње у постојање стварне Саборности Цркве након првих векова Хришћанства и да траже поновно успостављање Саборности Цркве кроз такву иницијативу каква је Светски Савет Цркава.

„Теологија причешћивања“ држи да Православна црква мора ући у општење са другим црквама, чак и пре постизања савршеног доктринарног јединства.  Према овој теорији, црквени статус хетеродоксне заједнице се прихвата „а приори“ и претпоставља се да ће јединство цркве произаћи из саме Евхаристије и превазићи мање доктринарне разлике које постоје између разних група.

„Теологија крштења“ , популарна теорија коју највише форсира митрополит Јован Зизјулас Пергамски, држи да, мада разне цркве имају различите доктрине, све се уједињене заједничким крштењем у име Свете Тројице.  Овај поглед је званично потврдила Цариградска Патријаршија у вези Лутерана 2004. године. Ова верзија је постала и карактеристична теорија Екуменизма у Московској Патријаршији.

Најекстремнији облик Екуменизма, који заступају многи Новокалендарски епископи и теолози (најпознатији је Цариградски Патријарх Атинагора), је став да су све религије једнаки пут ка Богу и једнаке лађе спасења.  Овај став се често користи у Светском Савету цркава, где Православни представници (укључујући епископе) учествују у паганским ритуалима и потписују документе у којима се наводе таква Богохуљења као што је оно да Хришћани треба да се „помере даље од методологије спасења и да се окрену личном посвећивању Исусу Христу“.(36)

Сви облици екуменизма, чак и најблажи, су јеретички.  Православна Црква никада није прихватила да друге цркве постоје паралелно са њом.  Кроз своју дугу историју, она је упорно одбијала сваку јерес не само као интелектуалну грешку, већ као духовно отпадништво које одводи људе од Бога.  Све јереси долазе не од Бога, већ од ђавола, и имају за свој основни циљ уништење људских душа.  Ако нека особа у јереси и успе да се подигне на неки ниво врлине, то се дешава јер још носи у себи трагове Православног учења које је преживело у јеретичкој групи: а никако због самог веровања у тој јеретичкој групи. Присуство добронамерних људи у јеретичкој групи не значи уопште да организација држи, на било који начин,  веру која је једном дата светима.(37) Многи светитељи Цркве су страдали и умрли да би се супротставили ширењу јереси, јер су знали да светло и тама не иду заједно; нити да Христос има ишта са Велијаром.  Екуменисти, прихватајући јереси као део цркве, руше опште прихваћено учење Светих отаца и показују се не као визионари и пионири превазилажења застарелих подела, већ као ствараоци  своје сопствене нове јереси , која је по природи еклисиолошка.  Јер еклсисиологија је исто толико ствар догме као Триадологија или Христологија, штавише, последња је произвела прву,  јер је Црква тело Христово.  Зато Црква сиже еклисиологије ставља у Никејски Символ вере: ( Верујем) у Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву, исповедам једно крштење за опроштење грехова.

Екуменизам, као тражење  изгубљеног идентитета, потрага за поновним успостављањем Саборности и признавања многих крштења у директној је супротности са Символом Вере.  Као такав, екуменизам је потпуно неприхватљив за Православне Хришћане.

Тврдња 8 

Екуменизам никада није званично проглашен као јерес.

Одговор:  Ова тврдња захтева питање шта је званично проглашење.  Очигледно, у интересу је  конзервативних Новокалендараца да дефинишу реч „званично“ тако уско да нико никада „званично“ не може да га прогласи јересју.  Међутим, Екуменистичке цркве су дефинитивно објавиле  јеретичко учење  у облицима које и разумна особа без предрасуда може препознати као сасвим званичне - јавна изјава Патријарха, са Синодским одобрењем изјаве.  Ово се догодило у разним облицима у свим Екуменистичким црквама.  Све оне припадају Светском Савету Цркава, белосветској организацији чији је основни узрок постојања да промовише Екуменизам и неправославне еклисиолошке принципе на којима је заснован.  Многи од њих су били оснивачи и на највишем нивоу су помогли да се дефинишу циљеви и веровања, која су потпуно страна Православним схватањима цркве.  И Повеља ССЦ-а  и многе декларације које су потписали разни Православни делегати кроз многе године поново и поново доказују, и имплицитно и експлицитно, да су неправославне групе  на неки начин део цркве, да је Православна црква део веће целине која је састављена од Православних и иноверних.

Године 1965. Патријарх Атинагора и Синод Цариградске Патријаршије скинули су анатему из 1054. године против Римокатоличке цркве.  Они су изјавили да је Православна осуда Латинске јереси „без основа“ и мора се избрисати из сећања и молили су се „да се дође до заједничког разумевања и исказивања вере Апостолске и њених захтева кроз `жаљење за историјске грешке“.(38)

Године 1975. Патријарх Димитрије и Синод Цариградске Патријаршије потврдили су и високо препоручили „Тијатирско исповедање“.  Овај катихизис говори , између осталог, по новом разумевању Цркве да „Црква има врата, али не зидове“. “Хришћани се сада посећују и моле са другим Хришћанима различитих обреда са којима им је у прошлости било забрањено да се друже, јер су их називали јеретицима“ и да, је, следствено, општење између Паписта и Православних дозвољено под одређеним околностима.

У септембру 1990.  Синодски изабране и потврђене делегације из свих екуменско - православних цркава среле су се у Шамбезију (Швајцарска), са званичним представницима Монофизитских цркава и прогласили да су Монофизити савршено Православни и да ни на који начин нису јеретици.  Ову декларацију ратификовала  је Александријска Патријаршија 2001. Године.  Што је још горе, у јуну 1991. Патријарх Игњатије  Четврти Антиохијски потврдио је пуно општење са Сиријском Монофизитском црквом, дефинитивно напуштајући одлуке Четвртог, Петог и Шестог  Васељенског Сабора.

Сама чињеница да Екуменисти прогоне Истински Православне (Старокалендарце) због њиховог веровања, показује да они третирају своју  јерес као званично учење цркве. У житију Св. Максима Исповедника читамо:

Епископ је предложио:  „Прихвати Императоров Типос не као исказивање догме, већ као његову личну интерпретацију и начин да се умире несугласице.“

 „Ако Типос није догматска дефиниција која установљава да је наш Господ имао једну вољу и делање, зашто сам био изгнан у  земљу варвара и безбожника који не знају за Бога?“ упитао је Св. Максим.  “Зашто пропадам овде, а моји сатрудници у Перверији и Месембрији?“(39)

Поента је овде да они који одступају од Православља прогоне Православне, и такви прогони се морају сматрати доказом да прогонитељи сматрају своје јеретичке ставове толико важним као део свог идентитета да ће  чак и насиље применити на оне који се не слажу са њима.

И даље, епископи, свештенство и мирјани Екуменистичких цркава упорно потврђују своје веровање у Екуменизам на разне начине.  Екуменистички јерарси свих јурисдикција су изнели безбројна богохуљења на готово сваку догму Православља, организују се редовне заједничке молитве са јеретицима, слободно се причешћују Римокатолици и Монофизити и споразуми попут такозване  „Баламандске Уније“ и скоријих изјава са  Деветог заседања Скупштине Светског Савета Цркава су свакодневно оглашавање представника Новокалендарских цркава.  Све ово потврђује верзију Теорије грана и подлога је другим грешкама.

Супротно ономе што конзервативци воле да мисле, такве изјаве и активности нису неважне.  Представници који праве компромисе са Православним учењем на Екуменским скуповима не поступају као слободни стрелци.  Њих су изабрали и послали Синоди њихових цркава да буду глас својих Синода, они не износе своја приватна мишљења, већ гледишта целе јерархије  њихове цркве. То је, најзад, основни разлог због кога су изабрани и послати. Ако то, како конзервативни Новокалендарци тврде, не чини Екуменистичке цркве  de jure јеретичким, они сигурно показују да су Екуменистички јерарси бар  de facto јеретици.  А ако је свест и самоисказивање цркве на нивоу епископата конзистентно јеретичко, мноштво „званичних“  изјава о јереси је сувишно да би се показало  да  тело о коме је реч  није Црква коју је Христ основао.

Не само клир, већ и већина мирјана у Екуменистичким црквама прихватају да јеретичке цркве имају неки стварни црквени статус. Само мањина конзервативних се држи нечега што подсећа на Православно учење о природи Цркве. Припадници ове мањине, обично најпосвећенији чланови екуменистичких цркава, наводе себе да мисле да  црква као целина дели њихово мишљење; и одбацују  много прихваћенија мишљења својих епископа и осталих верника као привремене, суштински ирелевантна скретања.  Али таква мишљења су веома штетна не само због тога што су нереална.  Еклесијастички статус Цркве не успоставља се  веровањем  клира и верних, већ ставовима јерарха. И чак и да је мишљење мирјана одлучујући фактор, конзервативни чланови Екуменистичких цркава нашли би се надгласани од стране либералних чланова, толико се зараза Екуменизма раширила.

Тврдња 9. 

Црква је често користила икономију у односу на јеретике и дозвољавала канонске преступе  до тачке  да је толерисала присуство јеретика у свом окриљу; али ни једна од ових  икономија није довела до раскола каквог су сада направили Старокалендарци.

Одговор:  Отац Василије пружа велики број примера из Црквене историје да докаже ово своје тврђење, али су они прилично ирелевантни, јер  садашња ситуација не укључује икономију - чак ни изузетно - већ је овде ствар доктрине.  Када Екуменисти крше канон, они то не чине  ради умекшавања примене канона ради спасења многих (што јесте смисао и циљ икономије). Они, међутим,  оповргавају сам принцип о коме се говори у канону.  Зашто је црква често примала јеретике на друге начине , а не крштењем, не зато што је признавала крштење јеретика, већ да би омогућила њихов лакши повратак Православљу.  Али Екуменисти тврде да је јеретичко крштење исправно; или, још горе, да поменути јеретици уопште нису јеретици!  Црква је повремено успостављала разговоре са јеретицима, не зато што је јеретике признавала за православне, већ зато што је желела да их убеди да се врате Православљу.  Екуменисти, међутим, стално воде разговоре са јеретицима, не да би их вратили Правосалвљу, већ ради успостављања јединства (дефинисаног као нечег што је веће и од Православља), које се у Цркви изгубило кроз историјске неспоразуме.  „Икономије“ о којима говори Отац Василије биле су у неким случајевима  преступи недогматске природе, а у другим случајевима једноставно исправно примењене икономије;  јереси које су толерисане проповедало је ниже свештенство или мирјани, или у најгорем случају појединачни епископи - али никада цео Синод или Патријарх.  У неким примерима које наводи Отац Василије биле су и целе Патријаршије заражене јересју, као што је и сада случај.

Важно је сетити се да неправилно или чак јеретичко понашање и мишљење мирјана или нижег свештенства не утиче на онтолошки статус  цркве. Црква постаје јеретичка ако група епископа прихвати јерес. Мирјани и ниже свештенство не чине центар Црквеног јединства заснован на Евхаристији; зато они остају у Цркви до одлучења или док сами не оду за својим епископом у јерес.  Епископи, међутим, престају бити чланови цркве чим постану отворени и упорни јеретици, јер Православност и Саборност Цркве зависи од  епископата.  Када епископи изгубе Православност, они истовремено престају да буду основ цркве.

Многобројни канонски преступи који су се појављивали кроз црквену историју никада нису настали на основу јавно прокламоване јереси; док су се слични преступи данас појавили баш зато што су епископи Екуменистичких цркава пригрлили еклисиологију страну Православљу;  наиме: да су јеретичка тела на неки начин делови Цркве.  Ово веровање се проводи у пракси тако што се крше канони Цркве који говоре како да се понашају верни према таквим јерарсима.

Тврдња 10. 

Екуменизам умире.  Патријарх Вартоломеј је изјавио монасима са Свете горе да Православна Црква поседује пуноћу Истине док Латини греше; и анатемисао је заједничке молитве.  Архиепископ Христодул, (ранији) Архиепископ  Атински синодски је забранио заједничке молитве са хетеродокснима.  Многе друге локалне Цркве су критиковале аспекте Екуменизма, док су се цркве Грузије и Бугарске повукле из Светског Савета Цркава.  То доказује да је наш став оправдан и доноси плодове.

Одговор: У ствари, Екуменизам је све гори. Заједничке молитве са јеретицима је редовно одржавао баш поменути Патријарх Вартоломеј, који је посетио Папу у Риму, позвао Папу да га посети, молио се са њим и прихватио га као пуноправног епископа. (40)  У фебруару 2006. на Деветој конференцији  ССЦ-а у Порт Алегре-у, у Бразилу, потврђена је верзија Теорије грана и ово су потписали представници готово свих „Православних“ Цркава. Ови догађаји и многи други које бисмо могли навести показују колико су безвредне наизглед Православне изјаве које дају Екуменисти.  Такве изјаве су лицемерје из само једног разлога:  да спрече конзервативне Новокалендарце (борце изнутра) да напусте Екуменисте и врате се Истински Православној Цркви. Ова дволичност је типична за јеретике у свим временима, али никако не значе да је јеретик постао Православан нити га као таквог треба прихватати. Архијеретик Арије је једном приликом изговорио Православно исповедање вере и пристао на Никејски Символ Вере, али је Св. Атанасије одбио да га прими у општење јер је знао да је Арије мудро преобликовао Вјерују у облик који је одговарао његовој јереси.  Слично је патриције Епифаније, дишући јарошћу говорећи у име Монотелита, изрекао Православно исповедање Св. Максиму Исповеднику: „Реци нам, ти зли старче, демонијаче: зашто сматраш да су Цар и грађани престонице јеретици?  Ми смо много већи Хришћани од тебе и више Православни и исповедамо да Господ наш Исус Христос има божанску и човечанску вољу, и душу разумну. Јер свака природа, која има ум, несумњиво од природе своје има вољу и деловање, пошто је животу својствен покрет, а уму је својствена воља. И знамо да Господ има власт хтења не само Божанством него и човечанством; нарочито не одбацујемо његове две воље и два деловања.“(41)

Св. Максим, међутим, одбија да прихвати ово савршено Православно исповедање, знајући да је изречено лицемерно и да Монотелити настављају да пропагирају Монотелитизам и прогоне оне који се не слажу са њима.

Тако је и  Евтихије (творац екстремног Монофизитизма) дао Православно исповедање вере на суђењу за јерес; свеједно, Св. Прокул и цео „Стални Сабор“  у Цариграду су га екскомуницирали јер су знали да Евтихије није веровао сопственим изјавама, већ је само покушавао да избегне осуду - анатему.

Један од најснажнијих примера прозрења симулације из Црквене историје долази из живота  Св. Никите Исповедника, игумана који је живео у време Иконоборства у 9-том веку.

Читамо: „Коначно су безбожни јеретици схватили да оци (Православни игумани који су одбили да прихвате Иконоборство) више воле да умру него да одступе од Православног исповедања, па су им обазриво предложили:  'Учествујте само једном на служби са Патријархом Теодотом (иконоборачки Патријарх Цариградски) и можете се вратити у своје манастире.  Наставите да верујете како год желите.  Ништа више не тражимо од вас.'

Преварени од злих јеретика, остали оци су пристали.  Касније су схватили да су били преварени и скренути са пута и горко су се покајали и исправили се.  Али, пре тога , пошто су их ослободили уза и затвора, посетили су преподобног оца Никиту и молили га да уђе у општење са Теодотом.  Свети Никита је желео да остане у тамници  где је страдао Христа ради, али су оци инсистирали: „Не можемо те оставити овде када је једино што се од нас тражило да општимо са Теодотом.  Наше исповедање вере се није променило. Расуђивање је неопходно у овако тешким околностима.  Боље је правити компромисе у малом него изгубити све.

Божанствени Никита је имао избор живота или смрти.  Он није био уплашен од мучења или истјазавања, и више је волео смрт за истину неголи живот, али због поштовања према њиховим годинама, саслушао је преподобне игумане јер је добро знао њихова православна уверења и праведан живот. На крају су га измолили и он се потчинио.  Никита и остали игумани су отишли са псеудо - патријархом у капелу специјално украшену иконама, да би их што боље преварили.  Теодот је сматрао, да ће они, када виде свете иконе, поверовати да се вратио Православљу.  Он је одслужио литургију и причестио их, први од свих изјављујући: „Анатема свакоме ко се противи да поштује икону  Христову.“

Лицемер је ово изговорио не зато што је поштовао Спаситељеву икону, већ да се осигура да ће се игумани причестити са њим.

После свега, игумани су се вратили у своје манастире, али је божанствени Никита патио и туговао што се причестио код псеудо - патријарха и притворног варалице Теодота.  Сматрао је да је и мало одступање са правог пута за њега исто као да је потпуно скренуо са њега. 

Тако се светитељ вратио у Цариград  где је изјавио пред Царем: „Царе, остајем истрајан у исповедању вере коју сам добио од отаца... Бог ми је сведок, жалим што сам одступио од њега.  Знај дакле добро да од сада никаквог општења са вама више немам, него стојим у Предању Светих Отаца које првобитно примих.“(42)

Из ове приче учимо неколико лекција.  Прво, не можемо правдати општење  са јеретицима на основу тога колико је корисно за нас или друге. Друго, да су Оци Цркве сматрали општење са јеретицима исто тако погубно као и исповедање јереси; чак и ако имамо Православно исповедање, то нас ни мало неће спасти ако се не одрекнемо општења са јеретичким епископима.  И треће, да чак и када јеретик стави на себе маску Православља, верни не смеју да опште са њим док се искрено не покаје и Црква га очисти од и најситнијих оптужби за јерес.

На првом заседању Седмог Васељенског Сабора Свети Оци су се директно позабавили проблемом притворица:

Свети Сабор је рекао: „Ако се епископи који су под испитивањем  сагласе пуним срцем, хвала нека је Богу и њима; али ако притворствују, нека им Господ суди као Арију, Несторију и другима сличним.“  Епископи под испитивањем су одговорили: „Ми не притворствујемо. Ако не исповедамо као и Саборна Црква, нека будемо под анатемом Оца и Сина  и Светога Духа“ сами стављајући себе под анатему уколико су неискрени.

Јеретик не може бити прихваћен од стране Православних када је његово исповедање вере или лицемерно или нејасно Православно.  Као што је речено у актима Седмог Васељенског Сабора , јеретик мора потпуно да анатемише сваки аспект јереси и докаже да се искрено покајао. Само тада се прима назад у Цркву. Ово се много више односи на вође јереси као што су Вартоломеј Цариградски и Кирил Московски, који су активно учествовали  у промоцији јереси и подривали Православље у току целог свог живота.  Екуменистички епископи понекад издају пажљиво сачињене изјаве које звуче Православно, не зато што су пригрлили Истину, већ да би спречили конзервативне борце изнутра да пређу у Истински Православну Цркву.(43)  Да је ово истина говори и чињеница да се, уопштено говорећи, ови епископи супротстављају својим конзервативним верницима на све начине, до тачке да их дисциплински кажњавају када прегласно протествују против јереси у њиховој цркви.(44)

ДЕО ЧЕТВРТИ 

СТАРОКАЛЕНДАРСКА ЦРКВА ИЛИ  ИСТИНСКИ ПРАВОСЛАВНИ ХРИШЋАНИ

Када је 1924 у Грчкој уведен Нови календар, преко милион верних је одбило да га прихвати, бирајући радије да прекину општење са шизматичком јерархијом. Мада је значајан број епископа гајио симпатије према Старокалендарцима (јер промена календара није настала због народног захтева, него због притиска грчких власти, које су хтеле да модернизују и либерализују цркву), тек 1935. три епископа су званично одбацила Нови календар и преузела вођство над Истинском Црквом.  Новокалендарци су одговорили уклањањем ових епископа са њихових положаја и жестоким прогоном Православних. Уз помоћ полиције, прекидали су црквене службе, превртали путире и бацали Причешће на земљу, затварали су и насилно бријали свештенике и монахе, малтретирали вернике(више њих је убијено) и укидали им основна грађанска права, као што су право на брак и универзитетско образовање.

На несрећу, више малих, али бучних група се одвојило од главног Синода Истински Православних, дајући основа Новокалендарцима за мишљење да су Грчки Старокалендарци подељени у бројне сукобљене јурисдикције.  Овај утисак је погрешан, јер је велика већина(око 70%) Истински Православних у Грчкој остала у оригиналном Синоду.(45)

Истински Православни су остали верни  не само Старом календару него и Отачком начину размишљања и духовности.  Старокалендарци негују побожност одувек типичну за Цркву, коју су Екуменисти углавном напустили: држе постове, читају Свете Оце, обављају свакодневне молитве, одржавају потпуна бденија и спроводе исихастичку праксу сталне унутрашње молитве и бриге о чистоти ума.  Монаштво је врло снажно и то је природно, јер су манастири увек били тврђаве Православља, први који су се супротстављали јересима кад год су се појављивале у прошлости.  Чињеница је да најслабији елементи у цркви уносе јерес, а најпобожнији одбијају новотарије.  Ова тенденција се показала и у садашњој ситуацији, јер су јерарси који су увели Екуменизам и променили црквени календар били секуларисти, модернисти и „западњаци“, док су верни који су се супротставили променама били већином монаси који су се чврсто држали Православног начина мишљења.  Таква је ситуација чак и данас: разлика не само у веровању, већ и у побожности и начину размишљања раздваја Новокалендарце од Старокалендараца.

Тврдња 11.  

Чињеница да су Старокалендарци подељени у више група доказује да су они расколници и имају расколнички менталитет.  Нарочито што су потпуно погрешно тумачили 31. Апостолски канон, који дозвољава одвајање од епископа због разлога „благочешћа и праведности“.  Тумачећи ову фразу  у најширем могућем смислу, они дозвољавају раскол за готово сваки разлог.

Одговор:  Подељеност сама по себи не значи  ништа осим слабости пале људске природе.  Постојање много религија на свету не значи да је веровање у Бога лажно, а да је атеизам истина.  У суштини, једна религија је исправна, а остале су лажне.  Постојање многих цркава које себе називају Хришћанским не значи да је Хришћанство лажно, јер једна Хришћанска Црква је права, а остале су лажне.  На исти начин, многобројност  Старокалендарских Синода не значи  да је Стари Календар уопштено раскол, већ да је један Синод историјски и аутентичан, док су се остали одвојили од њега.

Даље, Новокалендарци и Православни Екуменисти нису ништа мање подељени међу собом.  Украјинска црква се поделила у три главне и много мањих група; Македонска црква је прогласила аутокефалност и одбачена је од осталих Патријаршија; Бугарска и Црногорска црква  имају свака по независну „парацркву“; Јерусалимска Патријаршија  има два Патријарха који не признају један другог;  и постоји запањујући низ разноликих група, које тврде да имају апостолско прејемство од ове или оне  од званичних цркава.  Додатно, званичне Патријаршије су често непријатељски настројене једне према другој, Цариградска Патријаршија  нарочито има тенденцију да ствара и подржава не-канонске, аутономне цркве на историјским територијама других Патријаршија, нарочито Московске. Тачно је да се 31. Апостолски канон може тумачити тако да дозволи шизму за ма који разлог.  Међутим, на крају крајева, канон дозвољава одвајање на основу јереси (да није дат такав израз “благочешће и праведност“ не би имао никакав смисао); а баш су се због јереси Старокалендарци одвојили од Новокалендараца.   Ако се мала група одвојила од Старокалендараца користећи исти канон као оправдање, то ни у ком случају не дискредитује СТАРОКАЛЕНДАРЦЕ КАО ЦЕЛИНУ, ВЕЋ САМО ОНЕ ПОЈЕДИНЦЕ КОЈИ ПОГРЕШНО ПРИМЕЊУЈУ ОВАЈ КАНОН.

Тврдња 12. 

Главни део Старокалендараца је 1955. остао без епископа. То показује да их је Бог напустио.

Одговор:  До тог стања смо доведени суровим и крвавим прогоном од стране Новокалендараца, који су користилу сву силу да заплаше слабије епископе наше цркве да се присаједине шизматичкој Новокалендарској цркви.  Тако је само епископ Хризостом Флорински остао као наш једини епископ и када је он умро 1955. остали смо без јерарха.  Наша црква није прва локална црква која је имала ту несрећу.  Било је много случајева у историји где је Црква била прогоњена до истребљења; на пример: некада врло снажна и многобројна Црква северне Африке је покорена од стране Муслимана који су спровели тешке прогоне, тако да данас нема ни једног преосталог Православног Хришћанина тамо где их је некада било на милионе.  Далеко од тога да ово дискредитује Старокалендарце, напротив, ово дискредитује Новокалендарце, који се окрећу насиљу да би утврдили своју новотарију.  Такође наглашавамо да то што Грчки Старокалендарци  пет година нису имали епископа не значи да су престали да буду законита помесна црква.  У току 16-тог века сви епископи Мале Русије постали су Унијати и верници су остали без јерархије,  али Православље тамо  није престало да постоји.    На сличан начин, у житију Св. Максима Исповедника читамо да су Монотелити питали Светитеља:

„Којој Цркви ти припадаш: Византијској, Римској, Антиохијској, Аклександријској или Јерусалимској?  Све ове Цркве и области под њима су са нама сагласне. Ако си ти дакле члан Васељенске Цркве, онда буди у општење са нама, да не би лутајући у изгнанству настрадао.“  Блажени муж им мудро одговори: “Господ Христос назва Васељенском Црквом право и спасоносно исповедање вере… Реци ми:  на основу чега су све ове цркве које си поменуо ушле у општење? Ако је то на основу истине, ја не желим да будем одвојен од њих.“(46)

Када је Светитељу речено да се Патријаршије нису ујединиле на основу истине, већ на основу компромиса са јереси, он је одбио да са њима уђе у општење и ако би то значило да неће бити ни под једним епископом. Другом приликом, када су га слично питали, одговорио је:“ Цео свет може ући у општење са Патријархом, али ја нећу.  Апостол Павле нам говори  да Свети Дух анатемише чак и анђеле који проповедају другачије Јеванђеље, тј. доносе ново учење.“  Старокалендарска Црква, прихватајући исповеднички дух Св. Максима нашла се у кратком периоду у положају сличном његовом.  Али Бог је благословио своју Цркву за њену истрајност и Руска Загранична Црква нам је рукоположила епископе и признала нас за канонску цркву.

Тврдња 13. 

Главно тело Старокалендараца обновило је свој епископат 1960. од Руске Заграничне цркве, која је у то време била у пуном општењу са Новокалендарским црквама. Тако су Старокалендарци  сами себи контрадикторни, тврдећи са једне стране да је Нови календар јеретички, а са друге стране прихватајући рукоположења  од Цркве која је са јеретицима у општењу.  Старокалендарци су криви што циљем оправдавју средство.

Одговор: Када Црква падне у јерес или раскол, не следи аутоматски да су све Цркве које исправно верују, а у општењу су са Црквом која греши,, одмах одсечене од Цркве.  Постоји период (о коме смо говорили под Тврдњом 3) у коме они који исправно верују остају у општењу са црквом која греши , да би и сами установили има ли у њиховој цркви те јереси због које се мора одвојити. Ако спорост комуникације, незаинтересованост за спољашње догађаје, унутрашњи проблеми који заокупљају пажњу епископа и тешкоће оцењивања догађаја ван сопствене сфере деловања,  спречавају чланове локалне цркве да одмах прекину општење са јеретичким јерархом, онда је то још више случај када су у питању епископи друге аутокефалне цркве. Свакој локалној Цркви је потребно неко време, зависно од околности,  да утврди да ли је друга помесна црква стварно пала у јерес или раскол, или је крива само за неразумевање или злоупотребу.

Руска Загранична Црква у својим ранијим годинама није била у ситуацији да анализира теолошке последице Екуменизма и Новог календара, јер се борила да опстане и обнови нормалан црквени живот  после спасавања од Комуниста.  Тек после неколико деценија Загранична Црква је довољно стабилизовала унутрашњу ситуацију да се могла позабавити питањима Екуменизма и Новог календара.  Кад је то урадила устврдила је да је Екуменизам јерес. Због тога је прекинула општење са Новокалендарским и Екуменситичким црквама, ушла у пуно општење са нашом црквом и потом прогласила Анатему против Екуменизма.(48)

ДЕО ПЕТИ 

ЗАКЉУЧАК

Чланак Оца Василија, као и све Новокалендарске полемике које користе сличне аргументе попут наведених у овом чланку, не наводи Отачка дела као подршку доказима да треба остати у општењу са неосуђеним јеретицима.  На тај начин не успева да  увери Старокалендарце да су нарушили Отачко Предање.  Детаљно разматрање  чињеница показује да је став Традиционалних Православаца одбрањен и оправдан.  Јерес се учи на више нивоа у оквиру Светског Православља нарочито на епископском нивоу и на основу тога јединствени став Отаца је да се треба уклонити од општења са онима који проповедају супротно Предању које добисмо од Апостола.

Не само да су закључци конзервативних Новокалендараца попут Оца Василија погрешни, већ је погрешан и цео њихов метод  аргументације.  Они одбацују правила Цркве као неодговарајућа,   а онда траже у црквеној историји и писањима Отаца изузетке које би могли употребити да одбране било коју теорију.  Онда ове изузетке дефинишу као ново правило и клевећу оне који се држе свега што је Црква одувек учила.  Али шта је установљено правило Цркве?  Ништа друго до  consensus Patrum , универзални глас Отаца у јединомислију.   Пошто истине Православља налазе свој коначан израз  у сагласју  Отаца и вековном предању Цркве, јасно је да  формулисање нових идеја заснованих на изузецима радије него на правилима, мишљењу мањине, а не већине и одступањима радије него нормама,  значи потпуно одбацивање ставова Отаца Цркве.   Другим речима, ово је неправославна поставка: она која се често користи да оправда јерес и сама по себи је тип јеретичке методологије.

Нема сумње да је лако бити самозадовољан, претерано уљуљкан у устаљену структуру Цркве и закључити  да су широки јеретички покрети који настају у цркви ствар прошлости. Најзад, прошло је много векова од како је нека велика група епископа произнела неку нову јерес, а ток времена може створити осећај некакве сигурности. Али нема разлога да се јерес не појави и данас и запрети да преузме Цркву, као што је и у прошлости готово била преовладана од Аријанаца, Монотелита и других јеретика.  Врата пакла неће надваладти Цркву, али њени велики делови могу отпасти  и стварно већ јесу. Неодлучност да се ово прихвати као реалност - комбиновано, можда, са неминовним неугодностима које произилазе из чињенице да ниси део институције коју признаје пали свет - може одвести искрене и добронамерне особе у небогоугодну позицију коју Црква обавезно одбацује.  Али поштен и марљив читач Црквене историје и Отачких дела(у контексту поштовања према светом Предању и побожном животу) пронаћи ће јасно Православно учење за сваку недоумицу.  Особа која има чврсту одлуку да прати своју савест чак и када то доноси страдање неминовно ће пригрлити позицију Истински Православних:  прекинуће општење са црквама које уче јерес и наћи себи место под епископом који исповеда Православље у својој првобитној и Апостолској тачности.

Код моштију св. Филарета Вознесенског. С'десна на лево: мати Ефросинија Новостјеничка, јеромонах Максим Морета (аутор текста), свешт. Стивен Ален и искушеница Сара-Јелисавета, Џорданвил 2010.

Endnotes

[1]Prov. 9:8-9

[2]This is stated in the standard commentaries on the Canon in the Rudder.

[3]The Rudder, First-Second Council, Canon 15, p.471

[4]Titus 3:10-11

[5]Emphasis added; and so throughout.

[6]Cyprian of Carthage ep. 73, 10.3.173

[7]Cyprian of Carthage ep. 74, 2.3.37-41

[8]Ibid. 5.3.101-105

[9]Ibid. 69.2.89-93

[10]St. Maximus the Confessor, Disputation with Pyrrhus, 220.

[11]And Pyrrhus personally at the latter two councils.

[12]St. Demetrius of Rostov, The Great Collection of the Lives of the Saints, Vol. 5, p. 380

[13]Καλλινίκου Μοναχού, Βίος Ἁγίου Ὑπατίου τοῦ ἐν Ρουφινιαναῖς, ed. G.J.M. Bartelink, Vie d'Hypatios (Sources Chrétiennes 177. Paris: Éditions du Cerf, 1971): 32.12-14.

[14]Στεφάνου Διακόνου, Βίος Ἁγίου Στεφάνου τοῦ Νέου, ed. M.-F. Auzépy, La Vie d' Étienne le Jeune par Étienne le Diacre (Birmingham Byzantine and Ottoman monographs 3. Aldershot/Brookfield: Variorum, 1997): 44.9-23.

[15]Mansi, 12, 1011c.

[16]Ibid. 1022c.

[17]Ibid. 1050d.

[18]Ibid. 1050e.

[19]Conciliorum Oecumenicorum Generaliumque Decreta, 310.38-41.

[20]ANF vol. 5, p.400

[21]A point of clarification should be noted here: if an isolated bishop preaches a heresy, one could interpret the 15th Canon of the First-Second Council as allowing one to break communion with that bishop; but not necessarily with all his fellow bishops until that bishop has undergone a canonical trial for his heresy. Fr. Basil seems to imply that the Old Calendarists have made the mistake of severing communion with entire synods simply because a few individuals are in error. But this is not true, for the entire institution of the Patriarchates has embraced heresy (as this paper will show.) No synod of Ecumenists has ever condemned a member hierarch for preaching the heresy espoused in common. The standard process of a canonical trial for heresy only works when the synod itself is Orthodox. That this is actually the case was shown when Metropolitan Augustine of Florina, a conservative New Calendarist, lodged a formal charge of heresy against Metropolitan Stylianos of Australia for the latter's extreme Ecumenism. The Ecumenical Patriarchate refused even to bring the case to trial, even though repeated indictments were made over the course of many years. This, of course, was because the Patriarchate approved of Metropolitan Stylianos' Ecumenism. When an entire synod embraces a heresy, one must sever communion with the entire synod.

[22]An error not only of many "conservative" adherents of World Orthodoxy, but also of Metropolitan Cyprian of Fili, founder of a small faction of Old Calendarists. Cyprian taught that heretics, even those falling under an earlier anathema, remain within the Church until condemned by a Pan-Orthodox or Ecumenical Council held by living bishops, in which the heretics themselves participate; nevertheless, he did allow one to separate from the heretics prior to such condemnation.

[23]One might protest that in fact many individuals within the Church have taught heresy and yet communion with them was not broken; for example, Origen or Theodore of Mopsuestia, But what is essential here is that such individuals spoke precisely as individuals, not as Synods, and that the Church at large was not infected with their errors. Nevertheless, Origen (who was only a priest) was condemned while yet living by his bishop, Demetrius, and again at the Fifth Ecumenical council. The errors of Theodore of Mopsuestia did not come to general notice until after his death. When his views were examined closely, he also was condemned at the Fifth Council. The unity of Orthodox confession and membership in the Church refers to public confession of faith insofar as it is examined by the Church. A person's private opinions, however erroneous, do not separate him from the Church (although he will have to answer for them to God).

[24]ANF vol. 14, p. 127

[25]Ibid., p. 185

[26]Ibid., p. 405

[27]ANF vol. 5, p.123

[28]ANF vol. 6, pp. 148-9

[29]See St. Dionysios the Aereopagite, The Divine Names X; St. Basil the Great, On the Holy Spirit XXVII. 66 PG 32 19A-B; and St. Maximus the Confessor, The Fifth Century of Various Texts, The Philokalia, vol.2, p.272

[30]Another discordance resulting from the introduction of the New Calendar was the obliteration of thirteen days from the liturgical year in 1924.

[31]For extensive documentation, see A Quest for Reform of the Orthodox Church, Patrick Viscuso, InterOrthodox Press, 2006.

[32]The Church calendar is divided into two parts: the Menologion, which is the calendar for the consecutive days of the year; and the Paschalion, which determines the date of the Paschal cycle. The New Calendarists adopted the new Menologion but not the new Paschalion.

[33]Azymes are unleavened bread utilized by the Latins for the Eucharist. Their use was condemned as Judaizing by the Orthodox Church, which employes leavened bread.

[34]This assertion is not Fr. Basil's, but has been included because it is commonly made.

[35]Documents from 1920's indicate that the reason a slightly different version of the Gregorian calendar was adopted was not to sidestep the anathema of 1583 (which was ignored), but to achieve greater scientific accuracy. It is only more recently that some have claimed that the slight divergence in calendars exempts the New Calendar from the anathema the Fathers placed on it. But even if the reformers intended to circumvent the anathema (while still obtaining the Ecumenist objective) by introducing a calendar slightly different from one explicitly condemned, one should see it this move for what it is: dishonest sleight-of-hand meant to deceive the weak-minded.

[36]"The Baar Statement," accessed from http://www.oikoumene.org/en/resources/documents/wcc-programmes/interreligious-dialogue-and-cooperation/christian-identity-in-pluralistic-societies/baar-statement-theological-perspectives-on-plurality.html

[37]Jude 3

[38]"Joint Catholic-Orthodox Declaration of His Holiness Pope Paul VI and the Ecumenical Patriarch Athenagoras I;" available fromhttp://www.vatican.va/holy_father/paul_vi/speeches/1965/documents/hf_p-vi_spe_19651207_common-declaration_en.html

[39]St. Demetrius of Rostov, The Great Collection of the Lives of the Saints, vol. 5, pp. 370-371

[40]These statements apply equally to Archbishop Christodoulos of Athens, who was alive when Fr. Basil wrote his paper but has since died.

[41]St. Demetrius of Rostov, The Great Collection of the Lives of the Saints, vol. 5, pp. 374

[42]St. Demetrius of Rostov, The Great Collection of the Lives of the Saints, Vol.8

[43]A common Ecumenist tactic in the past several decades has been to make heretical declarations or statements which are presented to the non-Orthodox as official, but which are defended as "non-binding" when questioned by the conservative New Calendarists. By such double-speak, the Ecumenist agenda among the non-Orthodox is satisfactorily advanced; the accepting majority of the faithful in the Ecumenist churches is given to believe that the Ecumenist line is normative for the Church; and yet the conservatives are given a sop to ease their consciences, placating them into believing that no "official" betrayal of the Faith has taken place. It should be evident that this is exactly the sort of behavior condemned by the Fathers and the Seventh Ecumenical Council.

[44]Even when the protester is a hierarch. In 2009, Bishop Diomid of Anadyr and Chukot was suspended for insisting that the Ecumenical movement was heretical and that the Moscow Patriarchate should withdraw from the World Council of Churches.

[45]The Genuine Orthodox Church currently under the presidency of Archbishop Chrysostomos II of Athens.

[46]St. Demetrius of Rostov, The Great Collection of the Lives of the Saints, vol. 5, p. 366

[47]Ibid., p. 380

[48]An example of this process may be seen in the person of St. John Maximovitch. When the calendar change took place in 1924, his initial reaction was to condemn the New Calendar but without approving separation of communion over the issue. By the 1960's however, when he had observed first-hand the motivations of the New Calendarists and the staunch Orthodoxy of the Old Calendarists, he supported the ordination of bishops for our Church and the establishment of communion with us. Plainly, however, our observations here can in no way exonerate the current course of the Russian Church Abroad, which has now entered into communion with the Ecumenist heretics after decades of separation from them.

Copyright © Преведено са енглеског језика уз сагласност аутора - Сва права превода на српски језик задржава редакција блога СИП