ВАСКРШЊА ПОСЛАНИЦА СИПЦ

 

Српска Истински Православна Црква

ВАСКРШЊА ПОСЛАНИЦА 2021.

 

Архијерејски Савет СИПЦ

под председавањем г. Акакија,

Епископа Утешитељевског

 

Свим верним чедима Светосавске Цркве

честитамо празник над празницима

светло Васкрсење Христово:

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

 

„Свет ће се радовати; и ви ћете жалосни бити,

 али ће се ваша жалост окренути на радост.“

(Јн.16:20) 

Воскресенија ден - данас је дан Васкрсењa. То је онај најсрећнији дан, када је још пре свитања неизрецива радост дирнула ученике Христове и силно одјекнула кроз све наступајуће векове.

Са неверицом и опрезом су је апостоли прихватили. Тек што је дан свануо, а вест о победи над смрћу их је дословно запрепастила. Били су збуњени и у грудимa су осећали да им срце чудно гори. Ипак, благодатна радост их је обасјала тек када су угледали Васкрслога у његовом још увек земном обличију. То је била радост над свим радостима, екстаза, предворје самог Раја.  

Васкрсли се јавио апостолима, на такав начин да су га они могли препознати. У оном облику како су га познавали док је боравио са њима на земљи. Јер им је било немогуће, чак и делимично, како се показало при преображењу Господњем, гледати у бљештавило Васкрслог, које открива, за земаљску спознају неприступну, тајну осмог дана, тајну Царства Небеског.

О овом радосном сусрету и о овој радости Господ им је говорио, тешећи их, још пре својих страдања и крсне смрти:  „опет ћу вас видети и радоваће се срце ваше и радост вашу неће нико узети од вас“ (Јн.16:22). Ово обећање било је упућено њима али преко њих и свима нама.

Из ових речи видимо да радост у срцима нашим не долази само од нашег виђења или спознаје Васкрслог Христа, како је то на земљи уобичајено при виђењу драге особе, већ његовим виђењем нас, јер не каже, када ме опет видите, већ када вас опет видим, радоваће се срце ваше. Дакле, васкрсна радост коју осећају сви верни следбеници Христови, деца Божија, долази од Божијег благодатног погледа на наше душе и наша срца, погледа Богочовека Христа, васкрслог и прослављеног. Ово потврђује посебно Господње благовољење према онима који не видеше, а повероваше: „Зато што си ме видео, поверовао си; блажени су који не видеше а вероваше“ (Јн.20:29).

И ту радост нашу, више нам нико не може одузети. Свет, под којим свети Оци у овом контексту подразумевају Јудејце, тада је ликовао, мислећи да је убиством Христа однео над Њим победу, и та радост Јудејаца, још је више погађала ученике Христове, који су већ били сломљени тугом због смрти свога Учитеља. Али и јудејска радост и апостолска жалост биле су краткoтрајне. Преокрет се одиграо брзо и неочекивано. Баш као што жена трудница после кратких болова бива преиспуњена великом радошћу када угледа своје новорођено дете (Јн.16:21).

Сви хришћани почев од тог првог васкршњег дана па све до данас осећају ту неизрециву радост васкрсења Христовог, васкршњег празника и васкршњих богослужења, којa се понављају не само сваке године, него и сваке недеље (недеља-мали васкрс) и тако све до Другог доласка Христовог.

Ипак, и поред свега, хришћане последњих времена тишти осећај туге и богоостављености јер постаје све очигледније да су Црква као монолитна најспасоноснија народна институција и благоверна државна власт, од господара таме овога света и његових слугу (Еф.6:12) подјармљени. И да је хришћански народ без та два животно важна ослонца обезпастирен и незаштићен остављен да га вукови несметано разграбљују и распуђују (Јн.10:12).

Велика апостасија о којој говори Свето Писмо (2.Сол.2:3) је пред нама. Она се шири све силније и силније као претходница доласку антихриста. Људски род се толико изопачио и одвојио од Бога да је појава човека безакоња - антихриста логична, очекивана и природна последица општег моралног и духовног стања људи. Но, и поред тога што имамо ову апокалиптичну слику пред очима не смемо клонути и пасти духом. То би био велики и неопростиви грех.

Присетимо се времена оног када су се Јудејци подигли на Христа да га погубе. Он им се добровољно и без отпора предао објашњавајући такав свој поступак речима: „да би се испунило Писмо“, како каже јеванђелист Марко (Мк.14:49), тј. да се све то мора десити ради спасења света. Господ је Петра због неразумевања ове тајне отерао, назвавши га сатаном (Мат.16:23). По Лукином Јеванђељу Господ је овај свој поступак објаснио другим речима: „сада је ваш час (ваше време) и власт таме“ (Лук. 22:53). Значење овог стиха слично је оном претходном. Јер се Господ предао Јудејцима на вољно страдање и крсну смрт ради спасења света. Да би Јудејци испунили своју злу замисао, њихов час и власт таме допуштени су Богом. Односно, привремено је завладала власт духа таме и злобе, чије су оруђе били Јудејци, како би се извршила тајна домостроја људског спасења.

Спасење света кроз Христа дело је љубави Божије ка роду људскоме, љубави очинске, љубави милосрдне, снисходљиве и свепраштајуће. Та Божанска Очинска љубав је послала у свет свог вољеног Сина Јединородног да искупи и препороди човечанство, да нас духовно роди (Јн.3:3). Насупрот томе, сви који упорствују у неверовању у Господа Исуса Христа као Искупитеља света, не само да се не препорађају и не усиновљују, не постају деца Божија, већ су и антихристи (2.Јн.1:7), носиоци и помагачи тајне безакоња (2.Сол.2:7). Ово је тајна спасења људског рода; ово је тајна побожности (1.Тим.3:16). Печат ове тајне је Васкрсење Христово. Оно је основа наше живе вере и живе наде јер је Васкрсење Христово основни догмат (Рим.10:9) јер „ако Христос није васкрсао, онда је празна проповед и вера наша“ (1.Кор.15:14).

Господ је пре својих страдања и погубљења храбрио своје ученике: „у свету ћете имати жалост, али не бојте се, ја сам победио свет“ (Јн.16:33). Јављање Васкрслог Господа било је пропраћено божанским поздравом, „радујте се!“ и снажним укрепљењем, „ево ја сам с вама у све дана до свршетка века. Амин“ (Мат. 28:20). Вера у Васкрсење и победу над паклом давала је хришћанима натприродну силу која је рибаре претворила у апостоле који су Духом Светим „уловили“ целу васељену и незнабожачка царства претворили у хришћанске империје.

Ова вера у Васкрсење грејала је и одржавала у разна времена многе поробљене хришћанске народе и попут феникса их из пепела оживљавала. Најистакнутији пример је Српски народ који је стењао и издисао под вишевековним турским ропством. Али исти тај народ  је под тешким агарјанским антихристовим јармом одржавао у својим грудима емауски васкршњи огањ и у себи носио чудотворну васкршњу наду. Њега је управо снагом своје вере у Васкрсење Христово, попут четвородневног, тачније петовековног, мртваца Господ оживео рекавши: „раздрешите га и пустите нека иде“ (Јн.11:44) како би наставио своју Богом одређену историјску мисију.

Не схватају сви наши савременици благодатну силу  Васкрсења Христовог, чије свакогодишње и сваконедељно празновање нам оставише свети Оци. У тим богослужењима се крије сила оне прве васкршње ноћи, која развејава непријатеље Његове и изгони све мрачно и непросвећено Христовим Васкрсењем, а која је изражена у оном знаменитом псаламско-васкршњем стиху: „Да васкрсне Бог и да се расточе непријатељи Његови, и да беже од лица Његова сви који га мрзе“ (Псал.67:2).

Сви који у тој апостолској радости прослављају васкрслог Христа и посвећују себе служењу Њему, удостојавају се те посебне благодати, која их избавља из мрака палог човечанства и од живота у страху од Јудејаца (Јн.20:19), те стога немају више кога, нити чега да се плаше. Како видимо из Светог Писма апостоли су се сакривали и повлачили пред страхом од Јудејаца само у кратком периоду од хапшења Христа у Гетсиманији, када га сви ученици оставише и побегоше (Мат.26:56), до Васкрсења Христовог када су облагодаћени силом Васкрсења Христовог неустрашиво кренули да светлошћу јеванђелске Истине просвећују све народе (Мат.28:19).

Ми снагом своје вере знамо да је победило и да ће победити оно Божје дело коме верно служимо и за кога се боримо јер је васкрсли из мртвих Господ наш Исус Христос, Победитељ ада и смрти, једини и коначни Победник. Дакле, било да смо дошли до краја, тј. до тренутка када треба да се испуни и онај део Писма – Апокалипса, када ће опет, на кратко време, по допуштењу Божијем, завладати власт духа таме и злобе и све оно што чини тај завршни период људске земаљске историје страшним. Било да нам се даје још времена за одолевање тајни безакоња, за обнављање хришћанских држава и препорода земаљске Цркве. У сваком случају, Зло, макар колико било силно, силом васкршње победе над паклом и силом наше вере и верности Христу, може бити спутано и привремено савладано, а у крајњем исходу ће бити и коначно одувано дахом уста Христових (2.Сол.2:8) у огањ вечни, припремљен ђаволу и ангелима његовим (Мат.25:41).

И зато не очајавајмо јер је сваки претрпљени пораз од  тајне безакоња за нас хришћане само одложена победа; и чак нас свака очигледност "победе" зла над добрим не може поколебати. Сама верност Христу представља победу над Злом. Свети Николај Жички је вођен овом мишљу као српски пророк Јона оставио нашем народу, као некада Јона Ниневљанима, пророчку поуку да се једино бригом - паштењем за задобијање Царства Небеског може успешно супротставити злу, одложити апокалиптични усуд коначног слома хришћанске државе и монументалне Цркве и обновити и одржати царство земаљско на дуже време.

Старозаветни Ниневљани нису само сагрешили, него су од Бога већ добили пресуду, али су имали уши да чују пророка који им је објавио страшну божанску пресуду о коначној пропасти Ниневије. Поверовали су му, нису због тога пали у очајање већ су се са надом у милост Божију сви, од цара до последњег слуге, предали покајању и изменили Божију пресуду, зауставивши небески гнев, претворивши га у божанску наклоност (Јон.3.).

 

Радујте се свагда, Духа не гасите! (1.Сол.5:16)

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

 

О Васкрсу 2021. године.

Ваши молитвеници пред Васкрслим Господом

Епископ утешитељевски Акакије

Епископ шумадиски Нектарије