субота, 28. мај 2016.

ДА ЛИ ЈЕ СРПСКА ИПЦ ПРИНЕЛА ПРЕД ГРЧКОМ ИПЦ ПОКАЈАЊЕ ЗА РАСКОЛ И ДА ЛИ ЈЕ СРПСКА ИПЦ КРОЗ ПОКАЈАЊЕ ТРАЖИЛА ДА ЈЕ ГРЧКА ИПЦ ПРИМИ У СВОЈУ ЈУРИСДИКЦИЈУ?


Поводом, од стране неколицине, погрешног тумачења  „Молбе за успостављање канонског општењаизмеђу Српске и Грчке ИПЦ“ упућене од стране српских архијереја светом Синоду Грчке ИПЦ у октобру прошле године (1/16. октобар 2015.), сматрамо за потребно да појаснимо како саму Молбу тако и наш став поводом свега тога. Наиме, међу одређеним круговима људи како у земљи тако и у иностранству постоји тврдња да смо ми српски архијереји принели Грчкој ИПЦ покајање за учињени раскол и наводно тражимо да нас Грчка ИПЦ прими назад у своју јурисдикцију. Већ сам наслов Молбе одговара на два питања постављена у самом наслову овога текста. Из наслова се јасно види да једна помесна црква покреће иницијативу за улазак у општење са другом помесном црквом. Док у самом тексту Молбе ни у једном контексту није поменута реч раскол.
Садржај Молбе искључиво је везан за прекинуто општење између две помесне Цркве као и навођење узрока због којих је до тог прекида дошло. У духу смирења, кривица за прекид општења је од стране нас српских архијереја, у садржају Молбе, једнострано преузета без оптуживања друге стране да је кривица за такво стање добрим делом изазвана њиховим непопустљивим ставом о подчињености Србије, српског православног народа  и Српске Цркве Грчкој Цркви. У Молби иде реч о иницијативи за успостављање општења између две помесне независне Цркве са истим исповедањем вере и канонским епископатом, покренутој на основу  заповести Господње да је јединство и љубав међу Његовим ученицима једна од главних потврда истинске верности Њему и Његовој божанској вољи. У том духу, ми српски архијереји, ревнујући за испуњење заповести о јединству Цркве, смирено смо се обратили  са молбом браћи Грцима „да заједнички учинимо све што можемо како би се у славу Божију између наших сестринских цркава успоставило канонско јединство“. Као основ за почетак процеса успостављања каононског јединства између наше две Цркве ми смо приложили искрено покајање за активности које смо самоиницијативно 2011. године предузели у оквиру виталних интереса српске Цркве и српског православног народа. И то све пошто смо после неколико година тражења решења исцрпели све покушаје за проналажења заједничког језика са грчким архијерејима. Дакле, принето покајање се односи искључиво за самоиницијативну делатност (без братске сагласности Грчке Цркве) ступања у општење са Руском Истински Православном Црквом и примања од исте помоћи у виду обнављања канонског епископата (при свему томе мора се имати у виду да је Грчка ИПЦ препознала Руску ИПЦ као канонску Руску Цркву која се у потпуности држи истински-православног исповедања вере). Уз то, у Молби је тражен опроштај „за све грубе и увредљиве речи које смо изговорили или објавили“ у току полемике о изналажењу решења за канонски нерешен (нарушен) статус Српске Цркве. Значи, Молба не садржи тражења од архијереја Грчке ИПЦ да нас српске архијереје у покајању (за раскол) приме под свој омофор. То се ни из једног дела садржаја Молбе не може закључити.
Навешћемо овде још нешто. Када је моја маленкост била на прелиминарном разговору поводом наше иницијативе о успостављању канонског општења међу Српском и Грчком ИПЦ,  у Атини у просторијама Синода Грчке ИПЦ, 12. октобра 2015. где сам се састао са Његовим Блаженством архиепископом Калиником и неколицином митрополита и епископа Грчке ИПЦ био сам у самом почетку разговора мудро и конкретно упитан од стране једног митрополита у ком својству им се обраћам, да ли у име њихових бивших клирика који траже да буде опет примљени у јурисдикцију њихове Цркве или као представник друге помесне аутокефалне Цркве која тражи успостављање општења са њиховом Црквом? Мој одговор је био јасан и недвосмислен: „Као представник аутокефалне Српске ИПЦ која тражи успостављање канонског општења са Грчком ИПЦ“. Овај мој одговор пратило је објашњење, нарочито изнето због присуства нових епископа (из бившег Синода супротстављених) који највероватније нису упознати са тематиком нашег дугогодишњег проблема. Навео сам да смо се ми још у самом почетку 1995. као верници (монаси) Српске Цркве услед отпадања јерерхије Београдске патријаршије у јерес екуменизма и отпадништва Сергијанизма кроз Грчку ИПЦ (тачније манастир Есфигмен на Светој Гори) присајединили Истинском Православљу. Како смо још од самог почетка тражили помоћ од Грчке Цркве да се прихвати привременог администровања обезглављене (удове) Српске Цркве које подразумева братску помоћ у препороду православља у Србији чији је императив успостављање канонског епископата. Према канонској дефиницији администровања једном удовом епархијом (у овом случају црквом) оно мора бити неизоставно привременог карактера и канони строго забрањују и спречавају његову злоупотребу баш по питању продужавања времена привремене администрације. Дакле, администровање је строго временски ограничено како се не би уз помоћ, тачније злоупотребом епископског ауторитета преузела власт над датом црквом. После 15 година администровања Грчке Цркве над удовом Српском Црквом осим помоћи, која је заиста била значајна и због које смо неизмерно захвални, не само да нису испоштовани основни задаци администровања него је Грчка Црква, противно канонима,  дала себи за право да Српску Цркву са целокупном територијом њене канонске јурисдикције присвоји као своју, намећући, на уштрб слободе и виталних интереса Српске Цркве, неприкосновеност своје власти. Противљење српских клирика,монаха и верног народа таквом противканонском стању присвајања свих права власти и управе над удовом Српском Црквом од стране административних црквених власти и то на неодређени, неограничени временски период проглашено је грехом непослушности и бунтом против законских епископа, а они који су такво стање ради ситних користи и личних интереса прихватали и бранили похваљивани су као послушни и лојални. На такав начин годинама је стваран веома озбиљан раздор међу клиром и паством Српске Цркве који је током времена постао готово непремостив. Такав непомирљиви став и неадекватан третман пастве и клира тадашњег администратора довео је до потпуног расула и немогућности било каквог напретка Српске Цркве. Савесни клирици, монаштво и верни народ који су се борили за интересе своје помесне Цркве, после много неуспелих иницијатива и молби упућених епископату Грчке Цркве ради решавања веома лошег и штетног стања изазваног неканонским продужавањем у недоглед админстрације Грчке Цркве над Српској удовом Црквом, били су принуђени да потраже помоћ и арбитражу друге канонске истински православне Цркве када се за то указала прва могућност. Успоставивши контакт са Руском ИПЦ, од стране руских архијереја наишли смо на потпуно разумевање. Руски архијереји су у заједници истински православних Срба заиста видели потенцијал препорођене Српске Цркве и као таквој су се и односили, сматрајући је засебном, аутокефалном, удовом Црквом коју без наметања власти туђе јурисдикције треба помоћи као сестринску Цркву, на првом месту обновом њеног упражњеног епископата. Када су исцрпљене и последње могућности договора са грчким епископатом, од стране Управног одбора Српске ИПЦ донета је одлука (23\5 август 2011.) о изласку Српске ИПЦ испод привремене административне управе Грчке ИПЦ и да се без добијања сагласности од стране исте ступи у општење са Руском ИПЦ од стране које је, ускоро по успостављању општења, Српској ИПЦ обновељен канонски епископат (хиротонија епископа Акакија обављена је у манастиру Лесна 2/15. август 2011. Руска и Српска ИПЦ претходно су се обратиле Грчкој ИПЦ последњим апелом да и Грчка ИПЦ узме учешће у овом чину препорода Српске ИПЦ, на шта је Синод Грчке ИПЦ љутито одговорио да осуђује улазак и мешање Руске ИПЦ у јурисдикцију Грчке Цркве. Ову осуду је Синод Грчке ИПЦ озваничио Синодском Енцикликом од 9/22. августа 2011. у којој је акт тражење од стране Српске ИПЦ помоћи од Руске ИПЦ окарактерисан као раскол. У овој Енциклици Грчког Синода јасно је потврђен став Грчке ИПЦ да власт над Српском Црквом од стране Грчке ИПЦ не да није привремено-административног карактера него се негира и само постојање Српске Цркве као помесне и аутокефалне. Српска Црква је од стране Грчке Цркве сведена на једну грчку епархију, тачније митрополију са све чуварем патријаршиског трона (трона светог Саве) за кога је именован архиепископ Атински.
О чему је овде реч? Да ли Атинска Архиепископија има канонску власт да се тако односи према једној помесној Цркви која се нашла у великој невољи? Српска Црква је на првом месту патријаршија, дакле по рангу и историјском достојанству виша него Атинска архиепископија, а зна се да никада у својој историји није била потчињена атинском Архиепископу те ради тога Грчка ИПЦ нема никаква права да јој се намеће као законска и канонска црквена власт. Грци тврде како је Српски народ заједно са епископима пао у јерес и да се Српска Црква угасила и да на основу тога канонска територија Српске Цркве припада Грчкој. Чак и као таква, логика заузимања територије по закону ко први зазуме – његово је није основана јер Грчка ИПЦ није својом самоиницијативном мисијом запосела територију Српске Цркве него се одазвала на позив верника Српске Цркве да помогне препороду исте и то само у строго одређеним оквирима привременог администровања. Дакле, ако тај услов није испуњен, шта више, ако се онемогућавао, онда ми који смо их позвали, имамо право да позовемо другу помесну Цркву која има ништа мање право од грка да на позив ступи на простор друге (наше) канонске јурисдикцији и да на основу помоћи сестринске цркве помогне њен препород. Твдње грка да Српска Црква не постоји и да је српски народ престао бити православним, тј. да се вратио на ниво непросвећених народа над којима је потребно поново извршити мисију евангелизације или оправослављења ми ни у ком случају не прихватамо. Ми се држимо става да је и поред пада јерархије Београдске патријаршије у јерес екуменизма већина клира, монаштва и верног народа остала верна православљу не прихватајући екуменизам као доктрину (напротив, постоји масовно противљење екуменизму као савременој јереси) и не прихватања преласка на нови календар (због таквог чврстог става српског клира, монаштва и верног народа званична јерерхија се и не усуђује да уведе календарску реформу због страха од великих подела). Дакле, једини грех велике већине клира, монаштва, а нарочито верног народа је само невољно, а понекад и несвесно општење са јеретицима. Да би се охрабрили на прекидање општења са јеретичком јерархијом потребно је да у Србији постоји канонски истински православни српски епископат који се залаже на првом месту за интересе Српске Цркве и прелазак коме не представља напуштање Српске Цркве и прелазак у Грчку, како се то тумачило, него једноставно напуштање јеретичке јерархије и прелазак истински православној  уз останак у својој помесној Цркви и под својим српским епископатом. На жалост, за овакав вапијући став грци нису имали разумевања целих 15 година и њихово инсистирање да се Србија подчини Грчкој Цркви и да прелазак у Истинско Православље подразумева прелазак у Грчку Цркву, нанело је свештеној борби за препород Православља у Србији тешке ране за које је потребно много времена да се зацеле. Инсистирање грка на акривији примања, тј. при преласку из официјелног у истинско православље прекрштавања свега и свакога и непроценљиве штете направљене таквим тврдокорним нерасудним ставом овде нећемо детаљније разматрати.
Данас Грчка ИПЦ и поред постојања канонског епископата Српске ИПЦ држи на њеној канонској територији једну парохију (Панчево) и један манастир (Република Српска) са исто толико клирика настављајући на такав начин правити раздор међу српском паством. Ми епископи Српске ИПЦ били смо спремни на компромис да се овакво неканонско стање прихвати, тј. да по ступању у општење наше две помесне Цркве ова парохија и овај манастир остану под привременом јурисдикцијом Грчке Цркве, под условом да се поштује принцип затеченог стања, тј. да Грчка ИПЦ више нема права било каквог ширења њене јурисдикције на територији Српске Цркве (оснивање нових парохија и манастира и рупополагања нових клирика или евентуално примање већ постојећих из званичне српске цркве). Без обзира на све наше напоре да се достигне канонско јединство између наших цркава одговор Грчке Цркве на нашу Молбу од 01. децембар 2015. био је за све нас поражавајући. Грчка ИПЦ је после свих дебата, полемика, иницијатива и молби од нас опет тражила да се потчинимо некаквој Грчкој Београдској митрополији и грчком чувару светосавског трона. Наравно, такав предлог није узет у званично разматрање. Сви који су га прочитали били су поражени и увређени бескрупулозном упорношћу Грчке Цркве  да по сваку цену задржи власт над Србијом. Наша последња иницијатива је на такав начин опет била ехо који нам се по ко зна који пут вратио наишавши на зид неразумевања и несаосећања.
Но, ми свакако не одустајемо од тражења могућности да се заповест Господња о јединству и љубави међу Његовим ученицима испуни на делу. У том контексту даћемо све од себе да до јединства међу свим ИПХ што пре дође, али никако не можемо у име тога дати нешто што ми немамо право да дамо – самосталност наше помесне отачасвене Српске Цркве.

На недељу Мироносица, месеца маја, године спасења 2016.

+Ак    

Нема коментара: