ВАСКРШЊА ПОСЛАНИЦА СВЕТОГ АРХИЈЕРЕЈСКОГ САВЕТА СРПСКЕ ИПЦ, 2016.

СРПСКА ИСТИНСКИ ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА

ВАСКРШЊА ПОСЛАНИЦА 2016.

Архијерејски Савет СИПЦ

под председавањем г. Акакија,

Епископа Утешитељевског

Свим верним чедима Светосавске Цркве

честитамо празник над празницима светло Васкрсење Христово:

ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ!

„Да васкрсне и Бог и да се развеју непријатељи Његови

и нека побегну од лица Његовог они који га мрзе.“

(Одломак из молитве Часном Крсту Господњем)

Васкрсењу претходи голгота. Привидна победа зла увек се развејава непобедивом силом Христовом. Голгота праведника је увек пролазна, јер је Правда за коју се праведник залаже и бори непобедива. Борба за Правду Христову подразумева голготу. Голгота нас увек па и сада потсећа да без жртве и страдања не може бити ни Васкрсења. На голготски пут позван је сваки следбеник Христов. Узети крст свој и следити за Христом значи – држати на првом месту и пре свега веру у Христа, те ради љубави Божије трпети сваку муку која нас задеси, угледајући се на самог Христа који је страдао за нас грешне. Историја нашег многострадалног народа је надасве голготска. Идеал борбе и страдања ради верности Богу правде и истинским вредностима увек је дубоко прожимао наш народ. Док је тај благословени дух био присутан у нашем народу, могли смо се надати и земаљским васкрсима Цркве и државе. Данас нам недостаје та жива крсно-васкрсна вера, која је у сваком судбоносном тренутку давала нашем народу надљудско трпљење и снагу и васкрсавала га из многих сигурних смрти.

Време у којем живимо је време које захтева велику жртву ради одбране поругане и погажене Правде Божије. Нема те Божије и народне светиње која данас није поругана и обешчашћена од стране духовних и световних назови вођа нашег народа. Страсна седмица Српског народа још увек траје. Још увек богоборни јудејци и јудејствујући пирију над телом и душом народном пљујући, шамарајући, шибајући, ругајући јој се навлаче свакодневно крвави венац од трња - разапињу их. И то траје, и траје. И како да славимо Светло Васкрсење Христово када стално без предаха преживљавамо општенародни Велики Петак?

Још живе Срби који су прошли кроз паклене страхоте последица несрећног 27 . марта, распада Краљевине Југославије, братоубилачког рата, усташког геноцида над нашим народом, свргавања богомблагословене монархије, комунистичког крвавог преврата и њихове безбожне полувековне владавине терора. Новије генерације, стасале када је комунистичка звезда већ почела да бледи, доживеле су нове очајничке ратове унапред предате и замену комунизма либералном демократијом, ништа мање безбожном и антихришћанском од комунизма, а наметнутом непрекидним разорним и смртоносним бомбардовањем током 78 дана. Све је то допуштено, или нам је послато од Бога, ради наших грехова, ради отпадања од вере и ради замене истинских вредности некаквим просвећеничким, либералним и грађанским вредностима које нас само трују, прљају и одвајају од верности Богу и заветима наших отаца. Наравно, због таквог стања у коме смо се нашли не треба падати у очај. Све па и најдубље падове и најопасније безизлазе Бог увек може да преокрене на добро, да нам најнесрећније околности послуже на спасење, јер по духовном закону задовољство и срећа везују човека за овај свет, док га горчина и страдање подстичу да трага за истинском радошћу и срећом, које превазилазе границе овога света. Чашу меда још нико не испи, рече Владика Његош, док је чашом жучи не загрчи. Да би се десио спасоносни преокрет из пораза у победу, из голготе у васкрсење, потребна је непоколебљива верност Христу и Његовој Светој Цркви. Но, ми се нађосмо и ту поражени јер смртоносни отрови отпадништва сергијанске (германовске) издаје слободе Цркве богоборцима и међу отровима најсмртоноснији – отров свејереси екуменизма већ дуже време наш народ држи далеко од Христа и Његове спасоносне помоћи. Овај пораз је најгори јер се не тиче тела, он се односи на саму душу нашег народа. Не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити, – каже Господ и Спаситељ наш Исус Христос – него се бојте оних који могу и душу и тело погубити у паклу. Да, истинита је реч ова, тим пре јер данас циљ јудеја и јудејствујућих није само да одвоји верне од пута спасења којим га води Православна Црква, помоћу безбожништва, рушења свих хришћанских вредности и секуларизације друштва, него и да створи властиту „православну Цркву" – да и само Тело Христово претвори у једну земаљску екуменску организацију, како би на тај начин припремили долазак свог месије Антихриста... Београдска патријаршија је, услед свог чврстог екуменистичког курса још из времена Титовог патријарха Германа, постала верно изображење овог пророчанског апокалиптичног описа. Од органског чланства у Светском Савезу Цркава, јеретичком зборишту које се састоји од неколико стотина разних јереси, а свака од њих је духовна смрт, па до заједничких екуменских молитава и поистовећивања мухамеданског и јудејског бога са истинским Тројичним Богом, она то заиста и делом потврђује.

Један од последњих српских православних владика, свештеномученик Николај Жички, исповедао је веру у Бога као Творца свих људи, али тај исти Бог је ОТАЦ само оних људи који верују у Сина Божјега и у синовство. „Који се год одриче Сина, тај ни Оца нема, а ко признаје Сина, тај има и Оца" (1. Јн. 2,23). Сви су људи створења Божја и потенцијално синови Божји. Али истински су синови Божији „они који Га примише и којима се даде власт да се назову синови Божји, који верују у име Његово, који се не родише од крви... него од Бога" (Јн. 1,12-13). Ова разлика између хришћана и нехришћана, тј. између рођених и створених, мора се нарочито истицати у наше време вулгарне пропаганде да су све вере једнаке, пропаганде која снижава планину у долине, не подижући долине у висину планине. Ако је ово православно исповедање вере, а јесте, онда како је могуће да се православни хришћани молe са мухамеданцима и јудејцима истом Богу? Имали смо прилику да видимо српске епископе па и самог патријарха српског да у жидовској синагоги молитвено учествују у паљењу талмудског менора свећњака, а светило васељене Свети Јован Златоусти грми: „Нико од Жидова се не поклања Богу. Ко то говори? Сам Син Божији: 'Не знате ни мене ни Оца мога; када бисте знали мене знали би сте и Оца мога' (Јн. 8,19). Какво се поузданије сведочанство веће од овога може навести?" Даље Златоуст вели: "Синагога је склониште за демоне, а правилније је рећи, не само синагога већ и саме душе Жидова. Ако ви сматрате истинитим Јудејство, зашто онда оптерећујете собом Цркву?“

Да, заиста је свејерес екуменизма највеће зло које је икада задесило православни христоименити народ српски. Очи духовних вођа народа помрачише се и воде га у вечну пропаст. Зато је неопходно да ходимо незаблудивим и живоносним путем Светог оца нашег Саве равноапостолног, путем отачког правоверја. "Јер многу јерес у разна времена и раздобља ђаво измисли – упозорава нас Свети Сава у својој беседи о правој вери – и многи кукољ зловерја кроз слуге његове јересеначалнике посеја у васељени ради кварења и смућивања праве вере, које ми проклињемо, и с њима оне који измислише зле догмате, и гнушамо се сваке нечастиве јереси". Ископајмо зато око које нас саблажњава, не телесно већ духовно: ако се, наиме, српски патријарх са збором епископа, који су очи Цркве, придржавају таквих погубних учења и издају веру на саблазан народу, треба се одвојити од њих. Запамтимо, основ православне еклисиологије је чињеница да верни не могу да се спасавају одвојено од свога правоверног епископа, као што тело не може да живи одвојено од главе. Одговорност епископа и народа за чување православне вере је обострана: епископ је дужан да одговара за православност своје пастве, а паства – за православност свога епископа. Када епископ постане јеретик аутоматски престаје да буде епископ, тј. чувар истинске вере. Он отпада од свецрквеног православног епископата и од јединства Цркве. Шта више, ако верни наставе да га сматрају за епископа, тј. да посећују његова "богослужења", да примају од њега тајне, да примају благослове итд. - они заједно са њим отпадају од Цркве. Ето у чему се састоји несагледива трагедија најнесрећнијег времена у коме живимо. Подметнут је нашем народу сурогат Цркве и зато је он, лишен оживотворавајућег Духа. Потпуно беспомоћан пао је под ноге непријатеља Христовог, непријатеља свега доброг и честитог, на бестијално истјазавање све док се у народу коначно не убије и сам помен Бога.

Сви ми, чеда христоименитог народа српског, светосавског, преживљавамо ову нашу Страсну Седмицу са великом жалошћу. Од Другог светског рата па на овамо ређао се пораз за поразом. Доведени смо до ивице понора народне егзистениције телесне и духовне јер су они који су остали истински верни заветима вере, традиције и родољубља, они који су чврсто стајали на бранику светог гесла „Са вером у Бога за краља и Отаџбину!“, немилосрдно истребљени од огрезлих у крв и злочин комуниста и то под заштитом Британије, Америке и црвене Москве, некаквих наших назови савезника који су нас два пута бомбардовали први пут утврђујући бомбама комунистичку револуцију, а други пут утврђујући демократију. Свакако да је тај својеврсни геноцид над нашим народом један од главних узрока свеопштег отпадништва, како верског тако и националног. Такође и неимање ни најмањег отпора против очигледне дехристијанизације и денационализације нашег народа је последица тих великих откоса српских глава. 

У тој дуготрајној тами ишчезавања хришћанског благочешћа, чојства, витештва и морала сваког Србина понаособ, част ретким изузецима, постоји ипак једна мала клица која може израсти у силно и разгранато дрво. Постоји једна још увек тињајућа жеравица која се може претворити у страшну за непријатеље буктињу и запалити огањ ревности за славу Божију, онај огањ који је Господ дошао да баци на земљу, а за кога се Свети Сава тако старао да се распламса у српском народу. Та клица и та жеравица – то је Истинско Православље. Истински Светосавско, истински антиекуменистичко Православље, истински родољубиво – вера наших отаца.

Нас истинских православаца је мало, веома мало. Али наш идеал је Светосавска Српска Црква, народна Црква, која чува и негује народни дух, обичаје, предања, потчињавајући их вечној, божанској, хришћанској Истини. Светосавска Црква увек је имала пред очима само свој Божански позив у српском народу и мирно али одлучно га је остваривала, никада не обраћајући пажњу на то да ли је време погодно или није, тј. да ли ће због доследности светосавским идеалима бити од света презрена или чак прогоњена. И јуче и данас и сутра и увек она ће бранити своја права и слободу, светосавски народни дух, светосавску народну културу и све остале светосавске завете од којих су по свештеномученику Николају три највећа: Бог, краљ и дом. То и јесте крсно-васкрсни пут наших Светих предака од кога ни по коју цену не смемо одступити.

Двадесети век био је за све православне народе, па и за наш народ, одсудни век „просејавања“. Он је поделио људе на оне који увиђају шта се сада дешава и који су, поред неизоставних тегоба тесног и трновитог голготског пута, предузели све мере предострожности како не би дозволили да и њих понесе силна бујица савременог отпадништва, и на оне који равнодушно затварају очи пред свим што се догађа. Ови последњи затварају очи пред реалношћу страшне апостасије само из разлога што немају силе да иду крсно-васкрсним путем голготе, што због „страха ради јудејског“ (Јн. 20,19), што због потпуног губљења вере и борбеног духа. То је дух посветовњачења, одрицања од духа Христовог, духа Светосавског, и стапања са овим светом који у злу лежи – дух издаје. Од Православне Цркве одвојило се такозвано "светско" или "екуменистичко православље" -  институционална црквена структура  коју су дубоко прожеле упропашћујуће јереси екуменизма, модернизма и сергијанства. Због свега овога треба да будемо свесни да је Истинско Православље данас једини крсно-васкрсни пут којим је могуће достићи васкрсење, како лично тако и свенародно. Истинско Православље је једина сила којом се може победити зло које чини се, никада није било у већем успону него сада. Сигурно се многи питају како је то могуће када је Истинско Православље међу и овако малолбројном побожном србадијом мало заступљено?

Свети Јован Златоусти каже: „Довољан је један човек, искрено верујући, продуховљен, да би променио нарав целог народа“. А Свети Атанасије Велики вели: Ко хоће да се спаси, тај пре свега мора да сачува Саборну Веру, коју ако не сачува у потпуности и непорочности, тај несумњиво гине заувек. То су два предуслова који могу са мало квасца укиселити много теста. Због тога вас позивамо на стајање у Истини, на покајну молитву и јединство око своје Свете Мајке – Светосавске Истински Православне Цркве. Духовни препород сваке људске душе и друштва у целини могућ је само кроз покајање и саборно учешће свих нас у Телу Христовом, у Коме дејствује Дух Свети – Дух Истине и Љубави. Губитак истинске саборности у друштву води ка губитку причасности Телу Христовом, ка губитку дејства благодати Духа Светога на то друштво. Благодатно дејство могуће је само кроз Истинску Цркву Христову. Схватајући то, савремени пали свет, руковођен непријатељем нашег Спасења, покушава да Истинску Цркву замени духовним сурогатима и лажним црквама. Стога за Православног Хришћанина ништа не може да буде важније од правог препорода Истинске Православне Цркве, чисте Невесте Христове, која чува верност свом Небеском Женику. Изван Цркве немогуће је истинско духовно исцељење душе поражене страстима и спасење.

 Управо са таквим убеђењем и поруком честитамо вам празник над празницима, светло Васкрсење Христово које развејава голготску таму незалазном светлошћу Васкрсења Христовог. Окрепљени том  крсно-васкрсном надом чврсто верујемо да ће наш христоименити народ изаћи из таме отпадништва и да ће се непријатељи Христови под чијим јармом већ предуго стењемо силом народног васкрсења - повратка Отачкој вери и заветима борбе за краља и отаџбину развејати као што исчезава дим и као што се топи восак на домаку огња.

Амин, Боже дај!

Христос Воскресе!

Ваши молитвеници пред Васкрслим Господом:

Епископ утешитељевски Акакије

Епископ шумадијски Нектарије

Извор: http://srpskaipc.blogspot.rs/2016/04/2016.html