УСПОМЕНЕ ДУХОВНЕ ДЕЦЕ
НА О. НИКИТУ
Отац Никита, у свету Никита Авксентијевич Лехан, родио се
1893. године на Полтавшчини у сиромашној сељачкој породици. Богословско
образовање, по свој прилици, није добио, али као свештеник прославио се
пламеним проповедима, док његови, стилски веома лепи, списи одишу исконским
православним народним духом.
Испрва се лични живот Никитин срећно устројио: он се
оженио и добио је кћер. Године 1923. рукоположен је за свештеника у Епархији
дњепропетровској и добио је службу у селу Овсјуки, у черкаској губернији. У том
селу живеле су истиниски-православне монахиње које су се ту стекле из разних
затворених манастира и које су говориле оцу Никити о сергијанству. Али он је
тада био млад и није се посебно обазирао на њихове приче. А затим му је, како
је сам говорио, Господ дао наказање због службе у „Сергијанској цркви“ –
епитимију: убрзо су га ухапсили.
Тако је он те затворске године и сматрао казном, а не
подвигом. То се односи и на оне убеђене сергијанске архијереје и свештенике које
су хапсили, без обзира на њихово саглашавање са безбожницима. О. Никита је
касније, када је схватио црквену ситуацију, чак написао и књигу о томе.
Како је причао о. Никита, у затвору је било и
таквих хришћана који безбожницима чак ни имена нису хтели да кажу, говорили су
само да су – хришћани. Такве су мучили и држали у самици. И сам о. Никита увек
је отворено говорио иследницима да је против совјетске власти. А они би га
питали: „Зашто си ти писао против совјетске власти, зар ниси знао да то значи –
затвор?“ Баћушка би им одговарио: „Да, знао сам, и писао сам зато што је то – истина“.
Ето како је частан био баћушка, зато је и својој духовној деци строго
забрањивао да лажу. Он је могао, да је хтео, да сакрије од катакомбника да је
раније био у МП. Чак му је једна монахиња и саветовала да тако уради. Али он је
људима поштено говорио да је био раније у „Совјетској цркви“, а онда се
освестио да је тамо бити – грех.
Власти су
баћушку три пута осуђивале – последњи пут на 25 година, али након Стаљинове смрти
био је амнестиран. Док је издржавао прву казну, о. Никита је већ схватио да се
не сме бити са митрополитом Сергијем. Када је изашао из затвора, добио је
предлог да служи у парохији и прихватио је, али више није помињао надлежног
архијереја „официјалне цркве“. тада су совјетске власти покушале да га принуде
да призна „декларацију“ (мисли се на Декларацију о сарадњи Цркве и Совјетске
власти коју је потписао митрополит Сергије - ред.), што је он одлучно одбио, те
су га поново сместили у затвор.
Када је на
територији Украјине, за време Другог светског рата власт совјетских безбожника
сменила немачка, о. Никита је добио могућност да слободно и отворено служи.
Служио је у селу Бјелоусовка, где је имао много духовне деце која су остала
верна Истинском Православљу. По окончању Другог светског рата поново су га
ухапсили. При том су уочи хапшења о. Никити предлагали да остане свештеник и да
служи официјелно, у храму, али да зато треба да ступи у компартију. Такав
предлог, разуме се, о. Никита је одбио. Тада су га, по достави једног шпијуна
космополца, ухапсили.
Из затвора
је изашао 1955. Када је Стаљин умро, дошло је до велике амнестије. Онда је о.
Никита дошао у село Овсјук, где је започео свој свештенички пут. Али жена
његова, одавно се преудала, а кућица је претворена у школу. Дошао је монахињи
Мастридији која је живела у истом селу код сестричине, а била је од оних које
нису признавале „Совјетску цркву“. Она је у манастиру провела 36 година. У
кућици њене сестричине о. Никита је проживео годину дана. Али после тога било
је потребно побринути се за ново пребивалиште, јер у кућици је било мало места
и незгодно је било да монахиња и свештеник живе заједно. Тада се о. Никита
упутио своме познанику у Молдавију. Он је, наиме, у затвору био заједно са
једним православним циганином Антипом из Молдавије. После ослобођења, он је
позвао о. Никиту код себе, јер, како је говорио, много је свештеника
сергијанских, а он је желео да му дође један истински-православан свештеник.
Тамо, у Молдавији, о. Никиту поново су ухапсили. Задржали су га једну ноћ у
истражном затвору, али после су га пустили.
Оцу Никити
је, након тога, дошло да напусти Молдавију и дуго је скитао као страник, док,
коначно, није стигао у Харков. Тамо је стигао као сиромах, са штапом,
бројаницом и у овешталој раси и стајао је са бескућницима у паперти храма. Али
у цркву није улазио. Ми смо мислили: „Ко је он, када не улази у цркву?“ тако
смо се упознали. Једном смо се спремали да идемо у глинску пустињу. И он је
пошао са нама. Ми се тамо и причешћујемо и мирошемо, а он ничему не приступа.
Мислили смо: „Какав је то човек?“ затим је он тихо почео да нам говори да се у
Московску патријаршију не сме ићи. А ми
га питамо: „Зашто нам то нисте одмах рекли?“ Рекао је да му не бисмо одмах
поверовали. О. Никита је говорио о новој јереси, сергијанству, које је увео
митрополит Сергије, озаконивши декларацију 1927.
Нису сви
међу нама одмах поверовали. Неко је одмах кренуо за о. Никитом, а неко се
колебао још неколико година. Ми смо решили да све то проверимо, јер просто људи
су о томе мало шта знали. Једна жена међу нама набавила је ту декларацију. То
се догодило овако. Начелник харковских цркава (мисли се на службеника министра
вере – ред.) имао је служавку, неписмену жену, али која је била хришћанка. Она
је и предложила м. А. да дође код њих и да погледа по начелниковим папирима. О.
Никита нам је причао да није отпочетка знао за декларацију и да се није одмах
одвојио од сергијанаца.
Након што је постао свестан јереси сергијанства, целог
свог потоњег живота о. Никита је интезивно трагао за истински-православним
епископом како би принео покајање за пребивањем у „Совјетској цркви“ и сјединио
се са Црквом истинитом. На тај начин он је делио тешку судбину са многим другим
сличним пастирима и мирајнима, који у послератном времену већ нису могли да
нађу канонске архијереје у Русији, мада их је понегде још било. Не налазећи
везу са истински-православним архијерејем, о. Никита је са надом на милост
Божију и на упорне молбе своје многобројне катакомбне пастве почео да савршава
богослужења. Такав положај о. Никите оправдан је био и тиме што су га признавали
други истински-православни служитељи, који су имали несергијаско рукоположење
или су рукоположени пре револуције. На пример, био је у вези са братом
свештеника Исмаила Рожденственског, катакомбним свештеником Михаилом
Рожденственским (+198?), који га је на крају и опојао. Одржавао је везу и са
свештеником Григоријем Тросинетским (изгледа да се ради о оцу Григорију
Скоруту) и са другима. Као свог надлежног архијереја о. Никита почео је да
помиње Предстојатеља Руске Заграничне Цркве митрополита Анастасија, затим
митрополита Филарета, а владику Антонија Храповицког помињао је за покој душе.
Баћушка је увек чврсто веровао у каноничност РЗЦ.
Више пута
о. Никита је покушавао да се повеже и са Синодом РЗЦ. Са тим циљем писао је
митрополиту Филарету и епископу Леонтију Чилеанском са молбом да буде примљен
под омофором РЗЦ. Али, како је познато, сваки контакт са иностранством тада је
био крајње отежан. Ипак, почетком осамдесетих један други свештеник, који је
имао везу са иностранством, писмено је посредовао код архиепископа Антонија
женевског за о. Никиту. И тада је Синод РЗЦ примио ову препоруку за о. Никиту
као за истински-православног пастира. Међутим, сасвим је очевидно да су и до
таквог формалног признања о. Никита и његова паства били у крилу истиниске
Цркве Христове. Господ прима и саме намере оних који ревнују за истину, а о.
Никита је, како је речено, улагао све силе у то да се присаједини канонском
епископату. Седамдесетих година из московског Историјског музеја један његов
поштовалац тајно је изнео драгоцен документ који је саставио духовни вођа Истинског
Православља – епископ Димитрије Гдовски. У документима епископ је давао свој
благослов свим антисергијаским служитељима да савршавају богослужења, ако из
разлога који не зависе од њих немају административне везе са канонским
архијерејем – све до тренутка док се таква веза не успостави. О. Никита је
одмах направио копију тог документа који и сада чувају његова чада.
О. Никита
је, иначе, увек веома поштовао митрополита Филарета (Вознесенског) и чак је о
њему саставио и књижицу, коју је ширио међу верницима. Године 1977. митрополиту
Филарету послао је своју писмену исповест.
Све време до смрти о. Никита није имао совјетске исправе,
осим документа који су му издали након последњег ослобођења. Испрва су његова
духовна деца настојала да се о. Никита региструје у Харкову, али начелник
одељења за пасоше поштено је рекао да ће, ако се региструје, бити гоњен и да је
боље да се запише да припада неком селу где би се прибројао приватном
домаћинству као пастир или пчелар. Тако су и учинили. До краја је, са Божијом
помоћу, некако успевао да избегне провере докумената. Прво су у Харкову, након
рата, нова духовна деца узела о. Никиту да код њих живи. Али он је морао често
да се сели из стана у стан, јер су суседи често дојављивали о њему милицији. И
тада је од хапшења о. Никиту спасавало само чудо Божје. Кроз неколилко година,
негде крајем седамдесетих, баћушкина чада успела су да му купе кућицу у селу,
где се он и настанио.
Харковска општина састојала се од тридесет људи, али
постепено су се прикључивали нови. Шездесетих година о. Никита је већ имао
велику паству. Како су умирали катакомбни свештеници, њихова осиротела паства
је прелазила код још живих свештеника. Тако је и међу чадима о. Никите било
верних које су раније водили истински-православни свештеници о. Андреј, о.
Павле и о. Алексије. Када је скончао о. Андреј, његова чада која живе у
Чувашији нису знала где да нађу истинског свештеника, али један верни видео је
у сну како га је покојни о. Андреј привео за руку о. Никити и рекао: „Ево, њему
идите“. О. Павле је био такође веома добар и ревностан свештеник, али је
трагично погинуо – ударио га је воз. Нико од његових чада то није знао и
коначно су га донели у једну од харковских мртвачница. Требало га је сахранити,
јер је прошло већ три дана. Aли Господ је
уредио тако да је једна верујућа жена, радница мртвачнице, видела око врата о.
Павла врећицу са Светим Даровима и није дала да се сахрани, него је рекла да ће
њега сигурно неко тражити. Након неколико дана, у ту мртвачницу дошла је
слушкиња Божија Раја која је тражила и препознала баћушку Павла. Његов гробић
је у Харкову. О. Алексеј такође је био катакомбни свештеник у селу на Кубани.
Када је скончао, његова чада су пришла о. Никити.
Тако су се
код о. Никите духовно напасали истински-православни хришћани из Сибира, средње
Азије, Чувашије, централне Русије и из других места. Многе верне о. Никити
упућивала је монахиња Маргарита из Вороњежа. На Пасху у село у које је живео
баћушка долазило је до стотину људи, а то је био тек део његове пастве. У селу
храма није било и када су духовна деца баћушкина долазила и заједно стајала на
аутобуској станици људи су се чудили гледајући мноштво жена одевених у дуге
хаљине и са мармама. Због тога су ту аутобуску станицу назвали „станицом светих“. Стизале су, разуме
се, и доставе властима, али опет, по промислу Божијем, локални начелник био је
верујући и частан човек. Он је у центар слао одговоре како у поменутом селу
никаква „верска окупљања“ није видео. Чак је и
жена начелникова, кад год би прошла поред кућице о. Никите, имала обичај да се
прекрсти. Тамо је народ био добар, сви су били верујући.
О. Никита
био је познат катакомбним хришћанима на територији целог СССР захваљујући
својој мисионарској делатности, будући да је саставио мноштво књижица и
брошура, а на велику радост верника жедних слова Истине. За Московску
патријаршију баћушка је у својим књижицама писао да они, који су се свесно
одвојили од ње, не треба чак ни да улазе у „совјетске храмове“ да се не би
опет саблазнили. О „патријарсима“ МП са жалошћу је говорио да их чека бездан, јер су као Јуде, само што је
Јуда предао Христа, а они – верни народ и нарочиту децу, коју су безбожници лишили црквеног образовања – а МП се још усуђује да
такву власт благосиља и подржава.
М. А је
путовала са о. Никитом по парохијама. Једном приликом пошли су у Бијск. На
баћушку се окомио неки пијанац због браде и дуге косе. Викао је: „Ви, свештеници, сте против совјетске власти!“ Али ујутру, када се пробудио, тражио је опроштај. И тако је стално било,
баћушку су на путу чекала бројна искушења. Али путовати било је неопходно, јер
свугде су га чекали верни због крштења, венчања, опела. Када је баћушка долазио
у удаљене парохије, литургију није служио него је причешћивао верне сувим
Причешћем. Много пута морали су се склањати када су суседи или милиција
прекидали тајно богослужење. Једанпут баћушка је путовао у село са инокињом
Евстолијом, а носили су корпу са просфорама. И ту баћушку ухватише и одведоше у
месну канцеларију. Баћушка се помолио св. Николају Угоднику да сатвори чудо и
ослободи га. И када је начелник хтео да запише извештај, ни једна оловка му из
неког разлога није писала, због чега се разљутио и викнуо: „Водите тог врачара одавде!“ Али забранио
им је да отпутују аутобусом, па су о. Никита и инокиња Евстолија отишли одатле
пешице. Ето како је свети Николај Чудотворац помогао баћушки да избегне нови
затвор.
Баћушка је
био диван проповедник, проповедао је сваке недеље, обично на етичке теме.
Позивао је паству да живи благочестиво, поштено, да не буде двоједушна, да не
иде на компромисе са савешћу, да не учествује у делима таме које творе
такозвани совјети. Све их је позивао да буду прави хришћани.
Како је већ
речено, жена је о. Никиту оставила после првог хапшења, јер се бојала да ће и
њу ухапсити. У духу непријатељства према оцу-свештенику васпитала је и њихову
кћер. И тако се и рођена кћи одрекла о. Никите. Када су им, након доста година,
организовали сусрет, кћи је оцу и његовој духовној деци у очи рекла: „Мој отац је веома добар, али је изабрао такав живот да ја са њим бити не
могу. И нека ово буде наше последње виђење.“ Она је тада струдирала и стидела се пред својим пријатељима студентима оца
који је носио браду. После је директно изјавила да у Бога не верује, мада је
после тих речи и поцрвенела од стида. Баћушка је веома тешко подносио то што му
је кћи неверујућа и једном приликом написао јој је целу апологетску свеску.
Писао је о томе да су многи знаменити људи у историји човечанства веровали у
Бога, наводећи разне примере. А. П. Ш. Однела је ту свеску кћери о. Никите, али
она се, кад ју је прочитала, веома разгневила и рекла је да би њеног оца, да је
он ту, њена мајка опет послалa у затвор.
Последња
три месеца уочи смрти о. Никита је боловао. Свакога дана до саме кончине
причешћивао се Светим Христовим Тајнама. Баћушка се преставио на дан св.
великомученице Екатерине, 24. новембра 1985. (стари календар). О. Никиту опојао
је познати катакомбни свештеник Михаил Рожденственски из Санкт Петербурга.
Када је о.
Никита умирао, дао је завештање да његова духовна чада слушају духовне савете
матушке Маргарите из Вороњежа. И већина њих, мада не одмах, почели су да иду
духовнику вороњешке женске монашке општине -
јеромонаху Ефтимију.
Након смрти
о. Никите догодио се овај занимљив случај. Велика парохија катакомбника у
Чувашији (53 људи), коју је он водио, дуго се није решавала да се присаједини
матушки Маргарити и о. Ефтимију. Прошло је неколико година. И онда су одједном
сви пристали да приме о. Ефтимија да се упознају. Уочи пута, све различите жене
усниле су исти сан – да о. Ефтимије у Чувашију не путује сам, него да га прате
сам покојни о. Никита и његов најближи помоћник – Иван Никифорович. При том се
једна од тих жена налазила у Чувашији, а друга у Харкову. Након тог путовања
чувашијска општина пришла је о. Ефтимију.
На жалост,
о добором пастиру – о. Никити – нису се сачувала подробна сведочанства, јер
када би људи почињали да га запиткују, он би са тугом у гласу говорио: „Цео живот само саслушања...“ А и време је
било такво да, ако је неко нешто знао ма о ком катакомбном свештенику, старао
се и то да заборави, да ако би сам био саслушаван, не би издао и свештеника.
Просто речено, о. Никита био је веома добар и частан свештеник, а такву оцену у
тим злим годинама ретко је који пастир успео да заслужи од верног народа.
Ревнитељ православног благочешћа (лист Истинских
православних хришћана Србије) бр. 8. – 1998. година, стр. 20-27
КЛИКНИ
КЛИКНИ
Нема коментара:
Постави коментар