О ВАЛИДНОСТИ ЈЕДНОЛИЧНЕ ХИРОТОНИЈЕ ЕПИСКОПА АРТЕМИЈА

Епископ Акакије Утешитељевски

О ВАЛИДНОСТИ ЈЕДНОЛИЧНЕ ХИРОТОНИЈЕ ЕПИСКОПА АРТЕМИЈА

И О СТАТУСУ ЊЕГОВЕ ЕПАРХИЈЕ У ЕГЗИЛУ

Епископ Артемије са једнолично новохиротонисаним епископом Николајем

На недељу св. жена Мироносица 13/26. априла 2015. године у Епархији рашко-призренској у егзилу десило се нешто чему се најмање могло надати. Нада у промену курса егзилаца са лаодикијске еклисиолошке позиције ка еклисиолошким позицијама Истински Православних, и поред сталног отрежњујућег гашења, и даље је тињала. Али догађај једноличне хиротоније црноречког игумана Николаја донео је поновно разочарење.

ЕГЗИЛСКА ХИРОТОНИЈА:

НАГОВЕШТАЈ ПОЗИТИВНЕ ПРОМЕНЕ

ИЛИ ЖАЛОСНО ПОТОНУЋЕ?

Чини се да је еклисиолошка позиција егзилаца дефинитивно измењена, јер су до недавно тврдили да епископ Артемије нема намеру да ствара неку своју, „посебну Цркву“, већ да је он органски део СПЦ. По њиховим сопственим тврдњама, он је епископ Српске Цркве коме је учињена неправда и који трпи неправду, али који због учињене му неправде неће посегнути за неканонским мерама, нити ће кренути путем раскола, а под расколом се подразумева стварање паралелне црквене јерархије. У том контексту епископ Артемије је лично не тако давно недвосмислено изјавио да хиротонија нових епископа са његове стране неће бити и да о томе не може бити ни говора – да таквих покушаја није било, нити ће их бити.

Прибегавање таквим поступцима, по егзилском „вјерују“, до недавно би означавало de facto стварање раскола у односу на екуменистичку СПЦ, коју они сматрају валидном и благодатном.

Шта се то десило, па су егзилци променили свој став о нестварању раскола, тј. нерукополагању епископа? Да ли су попут нас, Истински Православних, препознали јерархију Београдске патријаршије као јеретичку, и следствено томе невалидну, недејствену и самим тим безблагодатну – баш као и васцело Светско екуменистичко и сергијанско псеудоправославље, на челу са Цариградском и Московском патријаршијом – па су на основу тога, без бојазни да ће се огрешити о каноне, почели са стварањем истински православне јерархије на „канонском“ тлу јеретичке Београдске патријаршије?

Ова претпоставка отпада, јер у званичним објавама егзилаца нема ни речи о промени вероисповедног курса. Штавише, егзилски архимандрит отац Максим у свом сасвим свежем „Богословском образложењу“ (Богословско образложење, смисао постојања и мисија Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске у прогонству), бранећи и даље егзилско лаодикијско „вјерују“, наводи следеће већ познате тврдње: „Дакле, средњи пут у овој ситуацији би био не помињати патријарха Иринеја и епископе екуменисте, отказивати дакле литургијски и административни односа са њима, али не сматрати да је због њих неколицине цела Српска православна црква отпала у јерес и изгубила благодат Духа Светога. Следствено томе, није добро одбацивати оне који због мањкавости црквености, упућености и свести о опасности од јереси која нагриза Српску православну цркву, због недостатка ревности у давању отпора истој, одлазе у званичне храмове Српске православне цркве”.

Размотримо по ко зна који пут егзилско „вјерују“, тзв. средњи или царски пут, а у ствари „ни студен ни врућ“ – лаодикијски вероисповедни став.

Егзилци тврде да са појединим епископима јеретицима треба прекинути општење, али при томе не сматрати да је због неколицине јеретика цела црква отпала у јерес и изгубила благодат Духа Светога. Сходно томе верницима се може давати света Причест иако настављају да се причешћују и похађају богослужења у храмовима екуменистичке Београдске патријаршије.

Шта треба да значи прекидање општења са појединим епископима јеретицима ако је цео Сабор епископа СПЦ у најтеснијем органском светотајинском јединству? Такође, у горе наведеном контексту органске и светотајинске повезаности шта представља фраза: „не сматрати да је због неколицине јеретика цела црква отпала у јерес и изгубила благодат Духа Светога?“ Ово свакако није и не може бити светоотачко учење, јер знамо каквог су се става свети Оци Духом Светим држали, како према јеретицима тако и према онима који су у општењу са њима.

Поставићемо овде веома важно питање: на који начин јерес прожима цркву? Црква је по догматској дефиницији органска заједница људи који су сједињени једном вером, јерархијом и светим Тајнама. Тако су и сви њени чланови на органски начин повезани и чине један недељиви организам. Ако је у једној Помесној цркви завладала јерес, која се на време не излечи уклањањем јересијараха и анатемисањем јереси, она кроз органско светотајинско општење шири духовну смрт по целом организму. Ако су патријарх и неколицина епископа јеретици – како егзилци тврде у свом „вјерују“ – онда су по учењу Цркве и сви они који органски опште са њима такође јеретици. Поред овог нивоа локалне органске повезаности у границама једне помесне Цркве, постоји и други, виши ниво, који се односи на органску заједницу породице Помесних цркава. Јер, узмимо за пример да ниједан епископ СПЦ није екумениста, а СПЦ светотајински општи са другим помесним екуменистичким црквама Цариграда, Москве или Атине. Српски Патријарх на свакој литургији помиње поглаваре осталих помесних цркава и тиме на мистичан начин објављује пуно јединство са осталим црквама. Даље, сваки епископ на литургији помиње патријарха, а сваки свештеник помиње свог епископа, и тако је круг органског јединства затворен. Ово објашњење је веома важно, пошто јерес екуменизма није локални проблем СПЦ! У другим помесним црквама јерес екуменизма се исповеда у још екстремнијој форми, нарочито у Цариградској патријаршији. У овој екуменистичкој породици су и новокалендарске цркве, Московска сергијанска патријаршија, која у отпадништву не заостаје много за Цариградом; ту су и новопасхалци – Финска црква, па патријаршије Антиохије и Александрије које су у унији са монофизитима, итд, итд.

Та екуменистичка заједница Светског званичног православља управо и јесте – свејерес екуменизма! Јер шта нас брига ако су паписти или протестанти екуменисти? Када говоримо о свјереси екуменизма, ми и говоримо о тзв. Светском православљу. И када је Руска Загранична Црква анатемисала екуменизам, она није анатемисала паписте и протестанте који су и тако одавно изван Цркве, него православне екуменисте Светског православља, били они непосредни јеретици (отворени екуменисти), или посредни (антиекуменисти који су у општењу са екуменистима): „...и онима који опште са горепоменутим јеретицима, или помажу или бране њихову нову јерес екуменизма: АНАТЕМА!!!“ (из Анатема РЗЦ против екуменизма, 1983).

Ово је једино истински светоотачко исповедање вере, утврђено пре много векова.

Свети Василије Велики каже: "Оне који се праве да исповедају православну веру, а остају у општењу са злославнима, ако и после приговора не престану, ми их сматрамо одлученима и чак их више не зовемо ни браћом".

Такође и свети Јован Златоусти: "Непријатељима Божијим објављујем не само јеретике већ и оне (православце) који су у општењу са њима".

Будући да је из горе наведеног јасно да хиротонија новог епископа није повезана са променом еклисиолошких вероисповедних ставова, овај чин само проширује и продубљује нашу сумњичавост и неповерење у вези са стварним намерама егзилаца.  

Свако благоразуман мора да се запита за кога себе сматра епископ Артемије и за кога себе сматрају његови следбеници? Екуменистичка Београдска патријаршија, као и све помесне Цркве Светског отпадничког православља, сматрају епископа Артемија рашчињеним епископом – расколником. Он, насупрот томе, себе сматра органским делом СПЦ и органским делом Светског православља, са којима је силом прилика (не својевољно) прекинуо општење и које сматра делимично јеретичким. Са друге стране он и његови следбеници као расколнике и као „ревнитеље не по разуму“ одбацују Истински Православне исповеднике, који се још од почетка прошлог века неустрашиво боре за свето Православље и чија борба је изнедрила мноштво Богом прослављених светитеља. Даље, егзилци на челу са епископом Артемијем доживљавају Светско православље, у склопу кога је и СПЦ, као леву крајност, а Истинско Православље као десну крајност, док своју проблематичну позицију самоуверено, скоро месијански, уздижу као једину здраву и исправну опцију.

Самостална хиротонија епископа Николаја црноречког само појачава и без тога опасан егзилски самоизолационизам и прелесну самодовољност. Питамо се да ли је могуће да на свету нема ни једног епископа, ни са једне ни са друге стране, или, како они то кажу, из једне или друге крајности, који би био достојан да уђе у општење са епископом Артемијем и потом заједно са њим рукоположи нове епископе? Да ли они то себе сматрају јединим исправним противницима савременог отпадништва, те због тога у целом свету не могу да пронађу епископа једномишљеника, како би са њиме ушли у општење и на канонски начин, уколико то потребе налажу, приступили хиротонијама нових епископа.

Знамо поуздано да су епископу Артемију нудили братску помоћ и општење грчки старокалендарци – Кипријановци, и један од делова распарчане Руске Заграничне Цркве којег предводи митрополит Агатангел. Такође, незванично смо и ми, истински православни Срби, пружали руку јединства, ради успостављања заједничког фронта за препород Српске Цркве. Све понуде су одбијене и на крају, као горак плод таквог изолационистичког става, епископ Артемије се окреће неканонском стварању епископата своје засебне, изоловане црквене заједнице.

Да ли је епископ Артемије или ико од његових следбеника и помислио о Саборности као једном од главних догмата Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве? Баш на том принципу саборности и почива строга одредба Духа Светога да епископа у крајњој нужди могу хиротонисати најмање три или два епископа, а један никако. Јер, каже Господ, где су два или три сабрана у име Моје онде сам и Ја међу њима. Замислимо само да је сасвим произвољна тврдња егзилаца истинита и да сваки појединачни епископ, по свом личном схватању нужде и ванредних околности, без сагласности других епископа, макар и једног, сме да прибегне једноличној хиротонији? Строге апостолске и саборске одредбе, слава Богу, ипак чувају Цркву од поптуног секташтва и анархије, и мало је оних који би се дрзнули да их прекрше.

ЈЕДНОЛИЧНА ХИРОТОНИЈА

  

Свештени канони – као 1. Апостолско правило, 4. Правило Првог Васељенског сабора, 19. Правило Антиохијског сабора, 12. Правило Лаодикијског сабора, 6. Правило сардског и 1. Константинопољског сабора – одређују да епископа хиротонишу двојица или тројица епископа, а хиротонија од стране једног епископа у црквеној пракси сматра се неважећом.

Свако рукоположење које је извршено супротно свештеним канонима у суштини је већ недејствено. О томе сведоче акта Васељенских сабора: „што се тиче оних који су се окупили у Кападокији да буду хиротонисани, али само од њега једног, пошто му нико није саслуживао, како прво апостолско правило изричито наређује, као и 4. правило Првог Никејског, 19. Антиохијског, Картагенског и разних других, који су јасно установили то да без присуства тројице не бива хиротонија епископа – наше је мишљење и решено је да ти нису удостојени епископске части, него су напротив, нехиротонисани и да је њихова хиротонија неканонска“. Ова одлука Константинопољског сабора под патријархом Михаилом, и одлука бр. 259 (275) свештеног Синода Грчке Цркве издата 10. фебруара 1834. год. у Нафплију, као и целокупни Устав свештених канона, недвосмислено говоре против хиротоније од стране једног епископа. Десетог фебруара 1834. године доведен је пред црквени суд епископ зарнитски Гаврило и тројица епископа које је он сам рукоположио 1825. године, у време рата и расула, као и епископ андрувитски Прокопије, којег је такође сам рукоположио 1832. године. Суд је о епископу Гаврилу одлучио:

„а) Еписког зарнитски Гаврило се, сагласно 35. Апостолском правилу, 2. правилу Другог Васељенског сабора, 8. правилу Трећег и 8. правилу Шестог, лишава благодати архијерејства и сваког свештеничког чина и дејства, и епископског положаја, и убудуће ће се називати само првим крсним именом Георгије.

в) Последњи од њега хиротонисани, андривудски Прокопије, који дели одговорност са њим за овај преступ, силом поменутих канона лишава се благодати архијерејства и сваког свештеничког чина и дејства и епископског положаја и убудуће му остаје само лично име Петар“.

Што се тиче остале тројице епископа, „сасвим недоследно“, како коментарише Константин Економ, због тадашњег безвлашћа и прогона, суд их је казнио тромесечном сунспензијом и новчаном казном од 480 драхми.

На основу свештених канона и примера из црквене историје сасвим је јасно да Црква никада није признавала једноличну хиротонију. Признавала је, по крајњој икономији, само оне за које је, у непостојању тј. неприступачности других епископа, ПОСТОЈАЛА САГЛАСНОСТ ДРУГОГ ИЛИ ДРУГИХ ЕПИСКОПА, као у примеру хиротоније Сидирија (види тумачење 1. Апостолског правила).

Онај ко је хиротонисан од једног епископа, како одређују Апостолске установе, треба да се лиши чина заједно са оним који га је хиротонисао – осим ако због прогона  или сличног разлога није било могуће да се окупи више епископа, па се онда УЗ ЊИХОВУ САГЛАСНОСТ може обавити хиротонија од стране једног.

Епископ Јоасаф Кодијачки био је посвећен од стране једног епископа зато што је други био спречен да дође. Поводом посвећења епископа Јоасафа Кодијачког руски Свети Синод је царици Катерини писао: „Мада према правилима светих Отаца посвећења морају да обаве најмање два или три епископа, то правило се више односи на његов избор у епископски чин, КОЈИ ЈЕ ВЕЋ ИЗВРШЕН ОД СТРАНЕ СИНОДА, те стога, по власти и чину тога избора, његово посвећење у епископат по нужди може да буде савршено и само од стране једног епископа иркутског.

Свети Никодим Агиорит у свом коментару првог Апостолског правила пише: „Апостолске установе наређују да свако ко је посвећен од стране једног епископа треба да се свргне са службе, заједно са оним ко га је посветио, изузев у случају прогона или друге препреке, када из неког разлога више епископа не могу да се нађу заједно, па треба да буде посвећен од само једнога, баш као што је Сидерије, према Синесију, посветио епископа Палебикса.

Ту је и пример оправдане једноличне хиротоније катакомбног епископа Лазара Журбенка. Наиме, Архијерејски Сабор Руске Заграничне Цркве – хотећи да обнови канонски епископат катакомбној Цркви у Совјетском Савезу, који је она услед прогона изгубила – донео је саборну одлуку да се 1982. године, услед нужде и отежаних услова, једнолично, од стране једног епископа, у епископски чин тајно хиротонише архимандтрит Лазар Журбенко, у једном стану у Москви. Ово је типичан пример како се ради нужде може обавити једнолична хиротонија: САМО УЗ ПРЕТХОДНУ САГЛАСНОСТ САБОРА ЕПИСКОПА! Ипак, када су прогони ослабили и када су се створили услови да епископ Лазар отпутује у Америку, над њим је, на Сабору Руске Заграничне Цркве у Њујорку 1990. године, обављена исправка једноличне хиротоније – хиротесија.    

„Прикладно је да епископ пре свега буде постављен ОД СВИХ ЕПИСКОПА у области. А ако је то отежано, или због хитне потребе, или због удаљености, од свих нека се најмање тројица сакупе на једно место, А ОД СВИХ НЕКА БУДЕ ПРИБАВЉЕНА САГЛАСНОСТ, потврдом преко писама, и тада нека се учини рукоположење“ (4. правило Првог Васељенског Сабора).

Архијерејски Сабор Руске Заграничне Цркве донео је 1971. године следећу одлуку по питању исправљања једноличних хиротонија почињених од стране грчког старокалендарског епископа Матеја: „Они су нарушили јерархијски поредак епископског рукоположења оног тренутка када је епископско рукоположење било извршено епископом Матејем једнолично. Једноставно признање тих рукоположења може изазвати скандал као грубо кршење канона: првог Апостолског, четвртог Првог Васељенског Сабора и трећег Седмог Васељенског Сабора“. Као закључак оваквог расуђивања Архијерејски Сабор РЗЦ донео је одлуку да се неканонске једноличне матејевске хиротоније исправе чином хиротесије.

Једноличне хиротоније епископа су по икономији оправдане само у време прогона и  немогућности ступања у општење са другим православним епископима. Јерархија Румунске старокалендарске Цркве такође води своје апостолско прејемство од једноличне хиротоније коју је савршио епископ Галактион (Кордун). Први једнолично хиротонисани епископ био је свети Гликерије Слатиорски. Из житија светог Гликерија видимо да је свети тражио помоћ од других православних (старокалендарских) јурисдикција. Не нашавши их услед прогона и ванредног стицаја врло тешких околности, био је принуђен да затражи једноличну хиротонију од епископа Галактиона. Иако није постојала сагласност других епископа, канонски услови су ипак колико-толико били на страни светог Гликерија, јер и после УПОРНИХ ПОКУШАЈА није успео да добије канонску хиротонију од епископата других помесних православних цркава. Узгред, касније, када је свети Гликерије ступио у општење са Калистовским Синодом грчких старокалендараца, једнолична хиротонија му је хиротесијом била исправљена.

У случају егзилске једноличне хиротоније нема никаквих основа за њено канонско оправдање, јер су епископу Артемију, како смо већ навели, помоћ нудили и грчки старокалендарци Митрополита Кипријана Куцумбаса, и делови Руске Заграничне Цркве који нису пристали на унију са Московском Патријаршијом, и ми, Срби истински правослани.

Друго, морамо нагласити да је у случају егзилаца постојала могућност потпуно слободног контакта са православним епископима широм света, пошто слобода кретања данас није ничим ограничена. Ако епископ Артемије не признаје Истинско Православље, чији епископи постоје широм света, па и у самој Србији, онда је био дужан да се обрати својим једномишљеницима из Светског православља, који га и поред рашчињења признају и подржавају, као на пример грчки новокалендарски митрополит Серафим. А ако дотични епископи, које епископ Артемије сматра православнима, одбију да узму учешће у хиротонији новог епископа, онда је јасно да су самосталне једноличне хиротоније – без сагласности икога од мноштва оних које егзилци сматрају православнима – плод неблагословеног индувидуализма, од кога строги црквени канони управо и желе да заштите Католичанску (Саборну) Цркву.

Наведени примери и канони одређују да сви епископи одређене области или помесне цркве морају узети учешће у избору епископа, и да рукоположење морају извршити најмање двојица епископа. Епископско рукоположење врши се САБОРНО и ни у ком случају не може бити индивидуални чин једног епископа.

Такође, многи покушавају да једноличну хиротонију оправдају тешким условима прогона, а притом заборављају да су Апостолска правила, чије прво правило децидно забрањује једноличну хиротонију, састављана управо у периоду прогона Цркве!

МАНИПУЛАЦИЈА ХОРЕПИСКОПСТВОМ

У ЦИЉУ ОПРАВДАЊА ЈЕДНОЛИЧНЕ ХИРОТОНИЈЕ

Установа сеоских епископа – тзв. хорепископа, којом се покушава манипулисати у оправдању једноличне хиротоније, свакако је древна и од стране канона опште призната, и као таква многим канонским одредбама регулисана. Такође, морамо знати да је установа хорепископа током времена укинута и као таква је исчезла, а да су на њено место дошли њој еквивалентни викарни, помоћни или титуларни епископи, који су данас у православној Цркви учестала појава, као нижи степен епископства. Појам нижег степена епископства не сме се никако повезати са неком половичном епископском благодаћу. Разлика између хорепископа, викарних, помоћних или титуларних епископа у односу на епархијске епископе, митрополите, архиепископе или патријархе искључиво је црквено-управне природе, и своди се само на ограничење права. И једни и други поседују пуноћу епископске благодати и сви наведени степени епископства једнако се јављају као наследници светих апостола.

Дакле, хорепископ је епископ, а хиротонија епископа је нераскидиво везана за принцип саборности. Свети канони који строго одређују процедуру епископске хиротоније, апсолутно су обавезујући како за хиротонију епархијских епископа, тако и за хиротоније хорепископа, викара, помоћних или титуларних епископа. Тако је беспредметан и сваки покушај манупулације наводном допуштеношћу самосталног бирања и хиротонисања свог сеоског помоћног епископа од стране епархијског епископа.

ЗАКЉУЧАК

Егзилска једнолична хиротонија тешко да икоме може бити радостан догађај, јер је изведена без учешћа и сагласности других (другог) епископа, и без истинске оправданости ванредним условима прогона и изолације, те је стога неважећа и компромитујућа.

На таквом неблагословеном пешчаном темељу не може се градити здање препорода Српске Цркве и борбе против јереси и јеретичке јерархије Београдске патријаршије.

Овакав новонастали неканонски статус Епархије у егзилу само додатно компликује сваку будућу иницијативу о евентуалном сједињењу Православљу оданих антиекуменистичких црквених структура са егзилцима, јер би се у старту увек покретало питање неканоничности једноличне хиротоније. Ипак, ми се надамо да ни после овога није све изгубљено, и да ће међу егзилцима ипак преовладати здраво отачко расуђивање које ће довести до тога да се наши путеви једном укрсте. А онда би и једнолична хиротонија могла да буде исправљена и доведена у пуни канонски поредак.