уторак, 10. март 2015.

ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ И ИСТИНСКО ПРАВОСЛАВЉЕ


Извештај Светом Архијерејском Савету СИПЦ
поводом посете и разговора са епископом Артемијем

Ваша преосвештенства,
Дуже време имао сам жељу и намеру да разговарам са владиком Артемијем, пошто ме је занимало какав је његов став о Истинском  Православљу и о могућем уједињењу са  СИПЦ. Иако је вл. Артемије антиекумениста и противник новотарија, у његовом исповедању вере било је доста нејасноћа и контрадикторности.
Наиме, од његових верника имао сам прилике да чујем како исповедају веру исто као и СИПЦ, али на делу се показивало да то и није баш тако. Више пута је вл. Артемије саслуживао са новокалендарским расколницима и од њих добијао помоћ и подршку, а за старокалендарце је говорио да су расколници. Својим верницима је допуштао да се причешћују и иду на службе у СПЦ, иако неке њене епископе сматрају јеретицима.
Такав начин деловања вл. Артемија и Епархије Рашко Призренске у егзилу био је доста нејасан и смућујући за мене, па сам хтео лично да разговарам са њим, и видим о чему се заправо ради. У разговору са преосвећеним епископом Акакијем и  сабраћом јерејима добио сам благослов да се састанем са еп. Артемијем. Уговорио сам састанак преко јеромонаха Дамјана. Договор је био да се видимо и разговарамо у недељу великог поста посвећену Св. Јовану Лествичнику 2014. године, дан уторак. У послеподневним часовима дошао сам у Владикину кућу у Бистричкој улици у Београду где ме је примио. Смирено сам му говорио да јако ценимо њихову борбу и ревност за Православну веру и отачко предање, и да би требало у догледно време да разговарамо о могућности уједињења, како бисмо заједничарећи у истини стали на пут борбе против свејереси екуменизма и свих осталих лажних учења које нагризају нашу Српску Цркву. Он је то категорички одбио и децидирано ми рекао да је тако нешто немогуће. Мене је ово заиста изненадило, јер сам очекивао, обзиром на његове изјаве у вези са официјелним Православљем, да ће у скоријој будућности то бити неизбежно. Зато сам и дошао код њега, да бисмо ми први покренули то питање, с обзиром на то да је Епархија Рашко Призренска у егзилу бројчано већа, да имају и више Богомоља – иако смо ми дуже у Истинском Православљу и имамо рукоположење Епископата од Руске заграничне Цркве – како бисмо, зарад нашег напаћеног народа, заједничким снагама повратили Истинско Православље у Србију, као што је то случај у Русији, Грчкој, Бугарској, Румунији и широм васељене.
Онда сам почео да му наводим све чињенице о разликама у исповедању вере између нас и официјелног Православља, које Он није могао да оповргне. За нови календар је рекао да је грешка, али је ипак остао при томе да су старокалендарци раскол, што ме је изненадило. Чак сам му навео и чињеницу за коју у Грчкој постоје писани докази – да је Владика Николај помагао светим Миром грчке старокалендарце, чак и нудио блажене успомене митрополиту Хризостому Првом (поглавару старокалендарске цркве) помоћ за рукоположење нових епископа, што вл. Артемије није знао, и рекао је да у то не верује. Питао сам га шта мисли и о будућности своје пастве, с обзиром на то да је у поодмаклим годинама, а он ми је одговорио да се ја не бринем о томе. На бази свега тога, стекао сам снажан утисак да он чека неки договор са официјалном Црквом, око свог повратка на епархију и да му исповедање вере није у првом плану. Многи су ме упозоравали на то, будући да он ипак није напустио СПЦ због исповедања вере, него је, на безакон начин, био истеран са своје епархије. Питао сам се како може било шта очекивати од таквих људи, који су потписали његово уклањање и налазе се у великом отпадништву, и канонском и моралном. Касније сам сазнао из извора којима се може поклонити поверење, да се и састајао  са њима ради могућег договора, то јест повлачења међусобних оптужби и враћања на Епархију. Најчудније ми је заправо било то што сам у разговору са његовом паством (мирјанима) видео да они у великој већини исповедају веру исто као и Србска Истински Православна Црква, док сам код Владике наишао на нешто друго.  Пријатно смо завршили наш разговор, иако сам био разочаран, разменили смо дарове и растали се у миру. Још увек се надам, и молим, да ће вл. Артемије са својом благочестивом паством схватити сву погибељност и замке официјалног православља и у потпуности стати уз Истинско Православље.

У Београду, навечерје Недеље Православља 2015. године

Светом Архијерејском Савету синовски одан,
последњи од свих, јереј Урош Манчић

3 коментара:

dejan pesic је рекао...

Nazalost Artemije nema snage da nacini korak ka odvajanju od spc.Taj njegov srednji put je lepo opisao vladika Akakije u knjizici Laodikijska mlakost.Steta zbog vernog naroda,verovatno je dosta njih okrenuto ka istinskom pravoslavlju

Ika Stojkovich је рекао...

Ако сам добро схватио СИПЦ је у окриљу Грчке Православне Цркве а ЕРП у прогонству је у окриљу СПЦ. Кад кажем окриље мислим на припадност помесној Цркви.Мислим да је у томе ствар. Наиме иако је Православна вера над национална, Помесне Цркве јесу националне и самодржеће те стога ни јерархија тих Цркава не може сјединити у једну. Оно што је најбитније у свему не служи се по папском календару,ни у једној ни у другој не постоји "интеркомунио" тј. саслуживање са иновернима нити помињање отпада као Правоверја те нема разлога за узнемиравање. Ако би Еп.Артемије поново ступио у јединство исповедања неверја са отпалом Јерархијом СПЦ изгубио би ову масовност катакомбне Цркве јер верни народ тражи на првом месту души спаса и утехе а кад види лаж и превару долази до осипања.Са друге стране имамо СИПЦ која је доста оклеветана у јавности а основни разлог резервисаности једног дела верног народа мислим да је само због тога што је под надлештвом Грчке ПЦ. Мене лично то подсећа на ону двојицу из Јеванђеља једном је Господ Христос рекао (еп.Артемије) "хајде за мном" а он рече "пусти ме само да идем да укопам свог оца" (ту се мисли на отпали Синод СПЦ) а Господ му одговори и рече "остави мртве да укопавају своје мртваце, а ти узми Крс свој па хајде за мном". А други му рече. "Господе ићи ћу за тобом где год ти идеш" (то су по мом мишљењу ИСПЦ) а Господ му одговори и рече: "Птице небеске имају гнезда и лисице имају јаме своје а Син човечији нема где главе склонити" То је значило не очекуј склониште него стратиште. Тако да у суштини мислим да су по Божјем промислу тако остављена два пута за спасавање у једној Вери да би се људи спасавали по принуди савести и страха Божјег.

Gospodnji Sluga је рекао...

Da li mogu da dobijem mail adresu od Manastira Novi Stjenik?