БОЉШЕВИЗАЦИЈА СРБИЈЕ, СРПСКА ЦРКВА И СРПСКЕ ПАТРИОТЕ

Српска Православна Црква је на прослави седамдесетогодишњице од "ослобођења" Београда опет потврдила своју верност комунистичкој прошлости коју је сарадњом са комунистима започела непосредно по окончању Другог светског рата, а која је кулминирала намештеним избором Титовог кандидата Германа Ђорића на светосавски престо. Направимо малу ретроспективу и подсетимо се какве политичке вредности слави СПЦ у посткомунистичкој Србији?

Патријарх Павле је виђен на пријему код Милошевића у част "Дана републике" комунистичког празника који слави 29. новембар 1945. – дан када је укинута монархија и проглашена тоталитарна комунистичка република.

Патријарх Иринеј је виђен на пријему у француској амбасади у част "Дана републике" француског револуционарног празника 14. јул - пошто су на тај дан 1789. године револуционари освојили затвор Бастиљу у Паризу чиме је симболично почела крвава Француска револуција у којој је свргнута вишевековна монархија.

Патријарх Иринеј и остали преставници Српске Православне Цркве узели су видно учешће на прослави у част 70 година наводног ослобођења Београда, злокобног догађаја када су Тито и његове комунистичке банде, уз помоћ совјетских тенкова и англоамеричких авиона, освојили Србију. Морамо констатовати да је цела прослава седамдесетогодишњице "ослобођења" била вешто закамуфлирана незграпним спајањем овог комунистичког празника са прославом стогодишњице српске херојске епопеје из Првог светског рата. Реторика и симболика биле су вешто осмишљење и до крајности манипулантне јер партизани и њихов врховни командант Тито скоро да и нису поменути, а тај дан су баш они били главни слављеници.  Све је то вешто осмишљено како би се новим генерацијама српског народа, па чак и српским патриотама подметнуло кукавичије јаје у виду поновне бољшевизације Србије. Ово је била генерална проба са не претераном дозом комунизма која је у потпуности успела. Ипак, на Војној паради у српској престоници у част тзв. ослобођења Београда припадници Војске Србије пронели су озлоглашене партизанске и комунистичке заставе са црвеном звездом и српом и чекићем док је војни оргестар свечано интонирао мелодије партизанских песама: "Билећанка", "Ој Козаро", "По шумама и горама" итд. Заиста мајсторски одрађено. Српска Црква и српски патриотизам су овим чином ако не поражени, као те давне 1944/5, онда у најмању руку понижени.

У ове манипулаторске сврхе кориштени су и званичници СПЦ-а на челу са патријархом који су јасно дали до знања да својим присуством одају признање комунистичким безбожним злочинцима који су 1944/45. године само у "ослобођеном" Београду побили више од 30.000 људи. Опште је познато да је за време првих петнаест дана по "ослобођењу" Београда, Титова Озна и Стаљинова НКВД  била једини суд и закон. За те две крваве недеље мучки је ликвидирано више хиљада невиних људи, већином српских патриота - противника комунистичке тоталитарне идеологије, којима се ни данас не зна тачан број и гробно место.

СПЦ је овим чином учинила велики грех не само према самој себи, свом народу, његовим будућим генерацијама, него и према небројеним жртвама комунистичке крваве револуције оличене у грађанском рату и послератним злочинима над идеолошким противницима. Раздобље комунизма, идеологије злочиначке ништа мање страшније од нацистичке, не вреднује се од стране СПЦ као једно од најцрњих у историји Српског народа. Комунисти се, под маском антифашизма оваквим манипулативним методама представљају народу у позитивном светлу некаквих ослободилаца. Прелазак из једне окупације у другу назива се ослобођењем. О каквом ослобођењу може бити реч, када је један петогодишњи злочиначки и тоталитарни систем замењен другим, десет пута дужим и убитачнијим?

Авај нама народе Светосавски!

СПЦ бестидно учествује у овој нечувеној фарси без и речи протеста или помена о било каквом бојкоту. Светосавска Црква је дужна да пред народом разобличи ове антисрпске и на крају крајева антиправославне политичко-историјске манипулације, чији виновници су се овог пута лукаво служили и псеудо русофилством, тј. совјетофилијом. Српско традиционално русофилство није и не може бити исто што и совјетофилија, као што и СССР није Русија већ бољшевичка окупација Русије. Наиме, права русофилија јесте љубав према идеалима истинске – царске и православне Русије. Одбијање учешћа у овој прослави требао је да буде императив неслагања Српске Цркве са комунизмом кога Руска Федерација и данас глорификује под фамозном маском антифашизма. Историја србско-руских односа је довољно богата да се може наћи мноштво других повода за манифестацију блискости српског и руског народа, без величања источног Хитлера - Стаљина и источног Вермахта - Црвене армије.

Зар смо заборавили програм Југословенске комунистичке партије који је још 1935. изнео милитантни циониста Мојсије Пијада звани Моша (и то у антисрпском савезу са Павелићевим Усташама): "Вођство Југословенске комунистичке партије свесно је своје улоге, признаје да се Балканско полуострво неће тако дуго моћи комунизирати, док се српству и православној цркви не сломи кичма, пошто је познато да су управо ова два фактора увек спречавала како продирања Османлија на Запад тако и комунизма и Аустрије према Истоку. Ради тога ово вођство сложно је у томе да припреми заједнички терен за комунизирање Југославије и Балканског полуострва и за уништење свега што је српско и православно."

Комунистичка партија Југославије није била само тоталитарнао идеолошка веће је била и отворено терористичка организација. Комунисти нису чекали да се распламса ратни пожар да би кренули у остварење свог крвавог пира већ су и у мирним предратним временима организовали саботерске и терористичке акције. Но, Други светски рат је представљао идеалну прилики да комунисти под маском антифашизма и тзв. народноослободилачке борбе против окупатора изађу из терористичке илегале и крену у свој демонски поход. Пред безбожном револуционарном хордом зла цео дотадашњи традиционални и хришћански систем вредности требао је бити прегажен. Идеологија и интерес револуције је сваког комунисту терао на зверско уништавање свега онога што је било против њих. Једина "светиња" им је био револуционарни преврат, који је по цену убиства најрођенијих и најближих морао бити изведен. О комунистичким злочинима над српским становништвом и Српском Црквом тек ће се писати и они ће по монструозности бити раме уз раме са усташким злочинима у Независној Држави Хрватској.

План нове бољшевизације посткомунистичке Србије и Српског народа је заиста застрашујићи. У остварењу тог плана су укључени не само посредни и непосредни послушници Вашингтона и Брисела, званична СПЦ него и готово све патриотске снаге Србије. Што је најчудније није се чуо ни глас протеста Слободне Српске Цркве из расејања - традиционалних антикомуниста. А како ће се чути када су прихватили над собом власт Грчких епископа који на богослужењима помињу НАТО војску док је њихова сестринска црква тзв. Агатангелов Синод увео јектеније за избављење многострадалнe земље украјинске "от нашествија супостатов".

Прослава окупације Београда од стране Титових партизана и увлачење у њу православних верника и српских патриота одрађена је заиста демонски оштроумно. Манипулација и замена теза достигли су свој врхунац 16. октобра 2014. када је у српско Русофилство вешто уведен Тројански коњ Совјетофилије. Догађај доласка председника Руске Федерације господина Путина и подршка његовој борби против Евроатлантске глобалне агресије је злоупотребљен. Десило се нешто незамисливо. Српске патриоте су посредно узели учешће у прослави седамдесетогодишњице једне од највећих трагедија у историји српског народа – комунистичке окупације. Српске патриоте уместо окупљени на антикомунистички протест против овакве сулуде манифестације глорификовања Тита који је уз помоћ Совјетских тенкова и Савезничке авијације окупирао Српску престоницу, грубо изманипулисани постали су учесници ове прославе не схватајући или не желећи да схвате који је стварни повод њеног одржавања. Ништа, па чак и подршка председнику РФ г. Путину не може да оправда ову катастрофу. Српски националсти и Званична "Светосавска" црква (која то већ дуже време свакако није) морали су показати верност баштинама истинских вредности од којих је у политичком контексту једно од најважнијих антикомунизам. Комунизам коначно мора заузети своје место у Српској и Руској историји ништа мање негативно него и сам нацизам као две тоталитарне, злочиначке и антихришћанске идеологије. Да би се такав однос према комунизму укоренио међу национално свесним православним србима на томе морају порадити националне снаге предвођене националном елитом и Светосавском Црквом. Не смемо допустити да се под маском антифашизма глорификује комунизам као ни да се под маском антикомунизма глорификује фашизам као што се то данас ради у Украјини. Постоји једна анегдота на ту тему. Двојица људи су оптуживали један другога. Један је другом викао "нацисто", а други оном првом "комунисто". Простором је одјекивала само једна реч: исто, исто, исто.

+ Акакије епископ Утешитељевски