ВАСКРШЊА ПОСЛАНИЦА 2014.

2014 Paschal Encyclical

Hierarchal Council of the STOC

СРПСКА ИСТИНСКИ ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА

ВАСКРШЊА ПОСЛАНИЦА 2014.

Архијерејски Савет СИПЦ

под председавањем г. Акакија,

Епископа Утешитељевског

Свим верним чедима Светосавске Цркве

честитамо празник над празницима светло Васкрсење Христово:

ХРИСТОС ВАСКРЕСЕ!

Ако Христос није васкрсао...

јаднији смо од свију људи (1. Кор. 15:17-19)

Има ли игде у прошлости, садашњости или будућности срећнијих људи од верних следбеника Христових? Засигурно не. Можда су постојали и постоје овоземаљски срећници, али њихова плитка и површна материјална срећа уопште се не може сматрати срећом, јер је краткотрајна и неминовно је прекида крај овоземаљског живота – смрт. Ми хришћани смо, Васкрсењем Христовим из мртвих, постали несумњиво најсрећнији људи на свету. Све жалости, сва страдања, све несреће света у коме проводимо свој земаљски живот, па чак ни сама смрт, не могу да помраче нашу хришћанску радост која проистиче из светлог Васкрсења Христовог. Господ је након Свога крсног страдања и смрти знао у каквој су великој жалости, страху и неизвесности били жене мироносице и свети апостоли. Знајући то, Васкрсли Господ се јавио мироносицама, а преко њих и свима нама, са утешним и охрабрујућим речима, пуним оптимизма: „Радујте се!“ (Мат. 28:9) На васкршњем јутрењу, као потврду овоме, радосно певамо да је светло Васкрсење Христово – Пасха – избављење од жалости (4. стихира Пасхе).

И заиста, тај свесилни Спаситељев поздрав победе над грехом, смрћу и неутешном жалошћу, нарочито у овим тешким временима отпадништва, нама Његовим верним следбеницима у свој својој сили и данас као негда даје снагу, улива веру и буди наду.

Радуј се! Ово је био хришћански поздрав првих векова хришћанства. Но, не заборавимо да су први векови хришћанства били незамисливо страшно време, када су хришћани били немилосрдно прогоњени, лишавани свих грађанских права, предавани на мучења и убијани. Шта је тада могло њима Христовим страдалницима, у очима света најнесрећнијим од свих тадашњих људи, уливати такво самопоуздање, такав оптимизам и такву несхватљиву храброст, насупрот свакој људској логици, и направити их најсрећнијим људима на свету? Идеологија? Не. Борба за живот и боље сутра? Не. Ништа од овоземаљског им није могло дати такву надземаљску снагу. Одакле су онда црпли силу да ради Христа трпе лишавања не само материјалних блага него и самог свог живота и то често уз незамислива, најужаснија мучења? Сва њихова надземаљска сила долазила је од непоколебиве живе вере да су Крсна жртва и Васкрсење двоједина стварност, двоједини чин којим је извојевана коначна победа над адским силама зла, грехом и смрти. Ту крсно-васкрсну победу извојевао је Спаситељ наш Господ Исус Христос када је ради нас људи и нашега ради спасења претрпео Крст, васкрсао из мртвих и смрћу смрт уништио. Господ је Својим Васкрсењем подарио ученицима расположење и стање свести које дотле није постојало – радост чак и у најтежем страдању и жалости. У страдању и жалостима хришћани су налазили радост и утеху по речима: „Као што су страдања Христова обилна у нама, тако је кроз Христа обилна и утеха наша“ (2 Кор. 1:5).

Сазнање да су верни следбеници Христови у ствари следбеници Победника, и то не привременог, него коначног Победника – Христа Бога, надахњивало је генерације хришћана да ради спасења, очувања вере, па чак и због одбране хришћанске државе добровољно приме на себе многа страдања и да на крају жртвују и сопствене животе. Спремност на страдање ради спасења ближњих, тј. заједнице, позива нас на жртву љубави према ближњима. Јер од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје“ (Јн. 15:13). Овим небеским идеалима основа је вера у Васкрсење, тј. у коначну победу, у то да после сваке голготе, ма како она била страшна, ако је претрпљена ради Бога и ближњег, следи Васкрсење. Судбоносно време у којем живимо и у којем се нашао наш многострадални народ тражи од нас ту свету и непоколебљиву крсно-васкрсну веру. Живимо у време великог отпадништва, оног отпадништва о коме је још говорио свети Јован Богослов у својој Другој посланици Солуњанима (Сол. 2, 3). Глобалистичка управљачка елита ствара нови антихришћански и антинационални, секуларистички, унификовани и синкретистички свет. Глобализам не прети само политичком суверенитету, већ угрожава и основе хришћанске православне вере. Глобална управљачка елита не само да жели успостављање политичке и економске доминације и контроле над целим светом, него има амбицију да промени систем вредности који је базиран на хришћанским темељима. Стога се вера православна и светосавска нашла у опасности да буде замењена лажном глобалистичком религијом екуменизма, док се држава од стране исте те глобалистичке управљачке елите корак по корак уништава. И црква и држава постале су погубно оруђе у рукама глобалистичке управљачке елите – моћно антихришћанско оруђе промене система вредности које има за циљ да од нашег христоименитог народа направи послушну масу секуларизованих грађана апокалиптичког Новог Светског Поретка. Данас наша православна вера и отаџбина траже од нас да неустрашиво устанемо у одбрану Светосавља, које је данас нападнуто и готово потучено и поражено, јер је Светосавље саздано на борбеним крсно-васкрсним идеалима чувања православне вере и православне националне државе по цену сваке жртве, што су нам као вечни завет оставили наши свети преци на челу са светим Савом. Светосавље је за наш народ тај идеал жртве и вере који нас надахњује на борбу, дајући нам снагу у њој. Без такве крсно-васкрсне жртве по духовном закону не може се ни вера сачувати, ни отаџбина одбранити или ослободити.

За данашње стање у коме се налазимо може се рећи да је можда најгоре до сада, јер смо чак и под Турским петовековним јармом ипак као народ налазили животну и покретачку силу у Цркви. На жалост, последњих неколико деценија јерархија је духовно поробљена и стављена у службу глобалиста. Већина народа данас бира линију мањег отпора, пратећи на том путу отпадништва и погибли јерархију и политичаре који сваким даном напредују на горе, варајући и варајући се (2. Тим З, 13). А онај део народа који је делимично свестан ове велике отпадије, обезглављена паства светог Саве, попут каквих бродоломника остављен је на пучини да је водене струје носе од немила до недрага, све до потпуног исцрпљења и коначног нестајања. Гледано споља стање је тужно, очајно и безнадежно. Статистика каже да сваке године у Србији због "беле куге" нестане по један град од 35.000 становника. Очај и безнађе полако али чврсто стежу окове око српског народа. Чини се да силе зла односе победу за победом. Оковани очајем и безнађем Срби почињу да верују да су најнесрећнији и најјаднији од свију људи. Подлежући притисцима, обмањивани од стране својих световних и духовних вођа, пристају на сваку издају да би се из таквог положаја извукли, прихватају свако отпадништво не би ли како задобили милост не код Бога и светога Саве, него код богоборних глобалистичких окупационих власти.

„Ако Христос није васкрсао... јаднији смо од свију људи“ (1. Кор. 15:17-19). Но,  Христос је заиста васкрсао из мртвих! Богу хвала, Који нам даде победу кроз васкрслог Господа нашега Исуса Христа! Слаба вера у Васкрсење држи своје сужње приковане за земљу: „да једемо и пијемо јер ћемо сутра умрети“ (1. Кор. 15, 32). Јака, непоколебљива вера у Васкрсење одваја нас од овоземаљског и даје нам снагу да до краја изнесемо како нашу личну, тако и општенародну голготу на путу ка спасењу. Без обзира на то колико ми били слаби и колику силу поседује непријатељ, ни тренутка не смемо заборавити Светолазаревски Косовски завет и то да смо чеда коначног Победника, да смо противници оног коначног губитника и његових слугу за које је припремљен огањ вечни (Мт. 25,41). Јер у борби за небеско и изгубљена битка постаје победа када се боримо уз Господа. Борба за веру, борба за отаџбину и ради тога бирање уског пута, лишавања, трпљења гоњења, бирање подвига хришћанског благочешћа ради супротстављања својим греховним склоностима – све то и те како има смисла. „Зато, браћо моја мила – вели Апостол – будите чврсти, непоколебиви, напредујте непрестано у делу Господњем, знајући да труд ваш није узалуд у Господу“ (1. Кор. 15, 58). Или, што каже владика Његош: „Нека буде борба непрестана, нека буде што бити не може“ (Горски вијенац). Јер Ти си, Христе, нелажно обећао да ћеш бити с нама до свршетка века. Тебе имамо за утврђење наде и зато се радујемо! (Први стих девете песме канона Пасхе)

Христос Васкрсе!

Ваши молитвеници пред Васкрслим Господом:

Епископ утешитељевски Акакије

Епископ шумадијски Нектарије

Преузето са званичног гласника светог Архијерејског Савета Српске ИПЦ
КЛИКНИ