Преузето из реферата протопрезвитера оца Виктора Мелехова (Руска ИПЦ) прочитаног на Црквено-народном Сабору Српске ИПЦ
Секуларни хуманизам
Филозфија,
или идеологија савременог секуларног хуманизма је почела да се развија у 1850.
Године 1851. Џорџ Џејкоб Холиок користи термин „секуларизам“ да опише начин
размишљања који се бави само питањима која се могу испитати овоживотним
искуством. Недуго затим, у време анти-религиозних осећања и социјалне болести у
виду Француске револуције, Огист Конт је претставио „религију хуманизма“. Сврха
ове религије је била да испуни функционалну и кохезивну улогу коју је некада
имала „надприродна религија“. Намера је била да се уклони Бог и да се замени са
потпуно рационалним позитивистичким друштвом , где су људска бића способна да
буду етична и морална без религије или Бога.
Секуларни
хуманизам је полако али сигурно почео да узима маха посебно међу социјалном
интелигенцијом.Године 1943. англикански, Кантерберијски надбискуп, Вилијам
Темпл је упозорио: „Хришћанска традиција је у опасности да буде поткопана од
стране секуларног хуманизма , који се нада задржати хришћанске вредности без
хришћанске Вере.“
До
године 1960. идеологија секуларног хуманизма је већ почела да чврсто преовладва
у школама и универзитетима запада. Није претстављана као религија, него као
озбиљан, научан и ригорозан начин мишљења, где је само један принцип стриктно
спровођен:нико није смео да помиње Бога нити да користи ту реч. Ускоро је ово
постало политички подобно мишљење; друштвено прихватљив мислени процес за долазеће
плуралистичко друштво подржавано од стране Екуменистичког покрета.
Иако
секулар-хуманисти више воле да се називају не- теисти, савремени секулар-хуманиста
прецизније се може дефинисати као појачани атеиста. Док атеисти могу да проводе
живот у распону од бљутавог порицања до мржње и борбе против Бога (прилично
негативно битисање), дотле секулар-хуманисти теже да испуне своју духовну
празнину са високо- умним светским занимањима. Док инсистира да порекне Истину која
је од Бога , секулар-хуманиста непрестано прилагођава своје трагање за истином
кроз науку и филозофију. Многи хуманисти преузимају свој морални кодекс из
филозофије утилитаризма, етичког натурализма и/или еволуционарне етике. Неки
препоручују науку о моралности, а сви су се већ или потпуно одрекли Бога или су
подобро на путу да тако ураде.
Од
1960-тих година Секуларни хуманизам је еволуирао до усвајања следећег:
- Догме , идееологије и
традиције, било религиозне, било политичке или социјалне, морају бити
извагане и тестиране од стране сваког појединца
а не просто прихваћене са вером.
- Уместо вере и мистицизма,
за тражење решења за људске проблеме и одговора на важна људска питања,морају
се користити критичко резоновање,чињенични докази и научни методи истраживања.
- Човек мора да тежи
испуњењу, развоју и креативности и за себе и за човечанство у опште.
- Човек мора стално да
трага за објективном истином, знајући да нова сазнања и искуства обично мењају
наш несавршен појам о њој.
- Човек мора да очува бригу
за овај живот, и да се посвети његовом осмишљавању кроз рад на побољшању разумевања
друштва, историје, интелектуалних и уметничких достигнућа и ставова оних људи
који су другачији.
- Човек мора да тражи
оствариве индивидуалне, друштвене и политичке принципе етичког понашања,
оцењујући их према њиховој могућности да увећају човечанско благостање и појединачну одговорност.
- Човек мора имати убеђење
да са разумом, отвореним тржиштем идеја, добром вољом и толеранцијом, може
направити напредак ка стварању бољег света.
Шта
више, секулар- хуманисти тврде да прихватају поглед на свет или филозофију
натурализма, у којој физички закони универзума нису замењени са нематеријалним,
надприродним бићима, као што су демони, богови или друга „духовна“ бића која су
ван области природног универзума. Надприродни догађаји као што су чуда
прихватају се са великом дозом скептицизма. Иако секулар- хуманисти не
одобравају да их називају пантеистима, њихова најчешћа тврдња је, да се њихова
такозвана „духовна“ искуства, најбоље могу описати речима: бити „једно са природом.“
Иако
многи од данашњих секулар- хуманиста не могу да се сложе једни са другима по
питању да ли је то религија или не, ипак се сви слажу да је њихова организација
„животни став.“ Шта више, први потписаници, првог хуманистичког манифеста из
1933. год., декларисали су се као религиозни хуманисти. Они су сматрали да традиционална
религија не задовољава друштвене потребе. Због тога су секулар- хуманисти,
потписаници манифеста из 1933.год. тврдили
да је неопходно да се оснује религија која ће бити динамичка сила против
религија оног времена. Наравно ова религија није веровала у „бога“. После овога
написана су још два манифеста. По питању религије последњи каже: „
Традиционална религија чини против услугу човечанству.Манифест II препознаје
следеће групе као део своје натуралистичке филозофије: „научна“, „етичка“,
„демократска“, „религијска“ и „Марксистички“ хуманизам.“
Да
видимо сада зашто је за нас потребно да сматрамо Секуларни хуманизам као јерес
опасну за Православну Цркву?
Секуларни
хуманизам је организација светских размера. Њени чланови воле да се називају
„хуманисти.“ Они тврде да реч „секуларни“
одузима од њиховог намераваног значења. Они су узели „Срећног човека“ за
свој симбол.
Сам
по себи Секуларни хуманизам може да се сматра само још једном сектом, коју
Православна Црква не може признати. Можда
то и није религија у строгом смислу речи, пошто не верује ни у једног
бога. Ипак нико не може порећи да је то анти- религија састављена од атеизма са
секуларним и безбожним циљ. Већа опасност је та, што је Секуларни хуманизам прожео
све поре савременог друштва, као једини
прихватљив облик филозофског и научног мишљења. Да поновим, његов примарни
услов је да Бог мора бити уклоњен из мисленог процеса. Наша деца су индоктринирана
са Секуларним хуманизмом од малих ногу, у школи. Њихови родитењи (наша паства)
су и сами одгајани у истом окружењу. Они могу знати или само наслутити значајну
опасност оваквог учења. Ипак да би се ефикасно борили са оваквим подмуклим
учењем, морамо га прво идентификовати; шта је то, одредити Црквени став и
образовати паству у погледу те опасности.
Верницима,секулар-хуманисти
претстављају њихову идеологију кроз
популарни, прихватљив појам који промовише одвајање Цркве и државе. Иако је ово
тема за други реферат,овај концепт је суштински контрадикторан, ако не и
потпуно немогућ. Људи доносе одлуке засноване на ономе у шта верују. Они који
чине државу изражавају своју веру кроз своје одлуке, зато Црква и држава могу бити све сем одвојени.
Вратимо се аргументу секулар-хуманиста, они ће искористити горе поменути
концепт као убеђујући аргумент да се образовање и религија на сличан начин
морају држати одвојено. Другим речима светско образовање и вера треба да се уче
одвојено, до степена кад више неће моћи да се усагласе. Ако се особа усмерава
ка прихватању овог контрадикторног лудила, у опасности је да постане атеиста,
што управо и јесте циљ Секуларног хуманизма.
Не
треба сматрати за случајност што су секуларни хуманизам и екуменизам захватили
друштво у исто време. Постојала је нарочита празнина да се попуни. Кад човек
једном почне да пориче постојање Бога, почиње да се креће према атеизму. Екуменисти ће свакако негодовати
против ове изјаве, али они не препознају опасност своје еклисиологије. Камен
темељац њиховог принципа је да се све религије клањају истом богу, али на свој
начин. Верујући у ово, они моментално поричу постојање Једног Истинитог Бога.
Поричући на тај начин саме Божије речи и заповести, они сами себе удаљују од
Божије верне пастве. Духовно говорећи екуменизам претставља огромни пад. Овде
морамо схватити да отпадање од Бога није непомично стање, ако се не исправи
временом се пада све даље и даље. Овај процес се може видети код сваке јереси.
Екуменизам
је почео да озбиљно инфицира западно друштво пре само пола века, током 1960-тих год. Од тада,
скоро већ неколико деценија, не зна се броја колико Англиканских и
Римо-католичких свештеника је дало изјаву да сумња у Васкрсење, основни камен
темељац, хришћанске Вере. Недавно, последњи римо-католички папа Франциско је
изјавио де ће неверницима Бог опростити ако буду живели у складу са својом
савешћу, директно супротно речима Господњим написаним руком св. апостола и
еванђелиста Марка: „Који поверује и крсти се биће спасен, а који не поверује
биће осуђен.“ Изгледа да је папа говорио од срца.
Знамо
да је екуменизам анатемисан. Смисао је, да поновимо , да екуменизам није статично
стање. Ko једном одбаци Бога, осим ако се не бори да се врати, удаљеност између њега и Барке Спасења постаје
све већа. Ако се још увек и клања нечему, то је далеко од Истинитог Бога. На
крају, особа постаје не- верник и богопротивник. Секуларни хуманизам са својим
занимљивим делатностима, за активни ум постаје привлачна анти-религија.
Морамо
да схватимо Секуларни хуманизам слично као екуменизам, као подмуклу нарастајућу опасност
за паству. Иако његова почетна филозофија безазленима може изгледати привлачно,
крање усмерење је потпуно неприхватљиво за
православног хришћанина. Заједно са екуменизмом и секуларни хуманизам
треба да се анатемише.
Нема коментара:
Постави коментар