ПРОПОВЕД на празник Св. Филарета

Свети оче Филарете моли Бога за нас!

ПРОПОВЕД ВЛАДИКЕ АКАКИЈА НА ЛИТУРГИЈИ ПОСВЕЋЕНОЈ СВЕТИТЕЉУ ФИЛАРЕТУ

НОВОМ ИСПОВЕДНИКУ

26/9. 12. 2012.

Во имја Отца и Сина и Свјатаго Духа. Амин!

Данас, браћо и сестре, прослављамо Божијег угодника светитеља ФИЛАРЕТА, који је у овим последњим временима преиспуњеним апостасијом апокалиптичних размера засијао на духовном небу измученог и пониженог Светог Православља. Светитељ Филарет се упокојио у Господу године 1985. Његове потпуно нетрулежне мошти обретене су 1998, а од стране Руске Истински Православне Цркве канонизован је 2008. године.

Зашто је баш овај светитељ, и то руски, тако важан за нас истински православне Србе и зашто се он код нас понекад истиче, после светог Саве, у први план?

Зато, браћо и сестре, што је он наш савременик и зато што се он једини стварно, истински, по узору на велике Свете Оце, успротивио великој апостасији која је доживела своју најсилнију, може се рећи, коначну и убитачну историјску ерупцију током нашег несрећног 20. века. Његово свето дело није ограничено на Русе, оно се простире на целу васељену, без граница и нација – где год су били и где год буду православни хришћани.

Појаснимо шта се то тачно подразумева под великом апостасијом?

Ово велико отпадништво (грчки: апостасија) помињао је, још у она древна, апостолска времена св. апостол Павле у својој посланици Солуњанима, говорећи да се Други Долазак Христов неће догодити све док се не појави отпадништво. Под „отпадништвом“ се овде подразумева, наводи у свом тумачењу Апостола блажени Аверкије Џорданвилски, велико свеопште отпадање од вере и крајњи степен изопачености људског рода. О овом великом отпадништву и сам Господ је говорио да када дође на земљу, једва да ће „наћи веру на земљи“. Ту мрачну слику отпадништва живописно показује и свети Теофан Затворник у свом тумачењу Апостола: „Јеванђеље ће бити свима познато. Али један део ће остати у неверју, а други, највећи, подлећи ће јереси, следећи учењу које није богопредано, и градећи себи своју веру, као сопствену измишљотину, иако на основу св. Писма. Мада ће се хришћанско име чути свуда, и свуда ће бити видљиви храмови и црквена чинодејства, ипак све ће то бити само привид, а унутра ће бити истинско отпадништво".

Ми сада знамо да велико отпадништво подразумева пад свих православних цркава, патријаршија и архиепископија у отпадништво сергијанизма, новокалендарски раскол и као врхунац, усвајање свејереси екуменизма. Иако су званичне, државне цркве православног Истока пале, овом отпадништву су одолеле мале групе истинских ревнитеља Светог Православља, предвођене по којим исповедничким епископом или свештеником. Те Цркве или групе прозване су Истинским Православним Црквама, односно истинским православним хришћанима.

Најважније међу њима биле су Истински Православна или катакомбна Црква Русије, Истински Православне или Старокалендарске Цркве Грчке и Румуније и наравно –Руска Загранична Црква. Ипак, због жестоких и крвавих прогона покренутих са једне стране од милитантних атеиста-богобораца, а са друге стране од светског сергијанског, новокалендарског и екуменистичког псеудоправославља, и услед тога дезорганизације и чак губитка епископата истинских православних хришћана Руских катакомби и грчких ревнитеља за Отачки календар, Руска Загранична Црква,  као једина која је уживала слободу црквеног битисања на Западу, врло брзо се истакла као главни покровитељ и центар окупљања свих истински православних хришћана. За ту важну историјску улогу Руске Заграничне Цркве заслужан је управо светитељ Филарет. Захваљујући њему обновљен је епископат истински православних хришћана широм света, те је истинско православље доживело препород. Друго, он је, као носилац силне, никада поколебане, бескомпромисне православне вере, која није познавала сумњу у догмат постојања Једне једине Свете Саборне и Апостолске Цркве, био ревносни разобличитељ те ужасне и надасве погубне новојављене екуменистичке  свејереси. Његова борба против јереси екуменизма овенчана је 1983. године њеним историјским анатемисањем.

Томе историјском чину претходило је много очигледних потврда да су „православни“ екуменисти озбиљно погазили православно исповедање вере. Поред учлањења у јеретички Светски Савез Цркава и многобројних изјава које грубо потиру догмат о јединој, у Христу спасоносној, Светој Саборној и Апостолској Цркви, и заједничких молитава са разним јеретицима, као врхунац отпадништва уследило је 1965. године узајамно скидање анатема од стране „православних“ екумениста на челу са Цариградским патријархом Атинагором и Рисмког папе. Тада је свети Филарет одлучно дигао глас против овакве нечувене издаје Православља, и његове знамените "Посланице туге" као муња су одјекнуле широм света. Авај, његова упозорења нико од архијереја Светског православља није послушао, а екуменизам је све више напредовао у зловерју, те је са првобитног само хришћанског убрзо прешао на међурелигијски екуменизам. Екуменски међурелигиозни злославни спектакли ређали су се један за другим такмичећи се који ће од њих бити богохулнији. Чаша православног трпљења, тј. чекања на покајање „православних“ екумениста је преливена, а свети Филарет је предузео коначну и неопходну светоотачку меру анатемисања јереси екуменизма, јеретика екумениста и свих оних који опште са њима, тј. оних православних који себе сматрају у свему православнима, само што признају „православне“ екуменисте и опште са њима.

То је била несумњива потврда да су у праву сви они ревнитељи православног благочешћа, који су пре или касније прекинули црквено општење  са „православним“ екуменистима, уз негирање благодатности њихових светих тајни. Значи, анатема екуменизму од стране св. Филарета искристалисала је исповеднички, отачки став истински православних да се не сматра за јерес само заједничка молитва, уз признавање благодатности, са римокатолицима, протестантима или монофизитима, него се има сматрати за јерес и општење, уз признавање благодатности, са Константинопољском, Московском или Српском патријаршијом. Зато што су сви они прихватили јерес екуменизма и делом и речју, и нису више православни без обзира на то што се у обредима и обичајима не разликују од нас православних.

Другим речима, канонизација овог тако важног и драгог нам савременог светитеља-исповедника, и свакогодишње прослављање његове светле успомене, није само обична канонизација и обично празновање неког од светитеља него нешто много, много важније: то је потврда верности одређеном разумевању Православља – светоотачког, насупрот оном екуменистичком, јеретичком.

Готово сваки век црквене историје, нарочито у периодима где се Црква налазила у незавидном положају, давао је по неког важног светитеља који је својим животом и делом надахњивао на борбу и победу тренутне и будуће генерације православних хришћана. Несумњиво је да је светитељ Филарет дат као надахнуће и велика утеха верним чедима Цркве у овим нашим смутним временима свеотпадије од вере, морала и свих некадашњих црквено-народних вредности.

Заиста је тешко хришћанину живети у условима савременог антихришћанског устројства света, а још је теже прихватити чињеницу да су некада славне званичне државне цркве Светског православља пале, и да је Православље сишло у катакомбе, илегалу или у најбољем случају полуилегалу. Тешко нам је да прихватимо као реалност и трагични положај у којем се налази наша отаџбина: истјазавана, посрамљена, измучена и полумртва. Заиста је тешко све то прихватити. Али сама спознаја да је овај светитељ својим великим делима просијао светошћу свог живота овде, у овој долини плача – на земљи, и то у наше чемерно време, пружа нам велику наду и утеху.

Пример његовог светог живота треба све нас да надахне на три главне ствари којима је био проткан његов узвишени живот.

1. Православље: На првом месту у нашем животу треба сачувати непоколебиву верност Светом Православљу, уклањајући се од свих видова било каквог компромиса или сагласности са његовим посредним или непосредним непријатељима. Уз то, неопходно је и сведочити пред другима Свету Православну веру, а успешност тог сведочења у многоме зависи од следеће ставке – правоживља.

2. Правоживље значи да свој живот организујемо, односно устројимо, у сагласности са јеванђелским заповестима, претварајући штампане речи Светог Писма у реална дела у реалном животу: смирење, молитвеност, милостивост, целомудреност и друго.

3. Патриотизам. Никако не треба запостављати благословени патриотизам и приврженост православном самодржављу (монархији) као једином богоблагословеном друштвеном уређењу. То подразумева очување и неговање народних традиција наших предака које су нераскидиво везане за Православље, а које се у непромењеном виду требају предати будућим генерацијама.

Свака кап нашег зноја која се пролије због труда на ова три поља, повећаваће дуготрпљење Господње насупрот капима греха које, са друге стране, преливају чашу дуготрпљења Божијег. Зато је пред нама мукотрпан посао који треба неуморно да траје докле имамо даха у себи.

Ето то је порука, односно поука, данашње речи спасења, а ви браћо и сестре, на основу свега реченог покушајте да, свако према својој сили, подражава живот светитеља Филарета, уз усрдно молитвено обраћање њему, нашему надахнитељу и утешитељу: Подари нам снаге добронадежни наш пред Богом заступниче, светитељу Христов Филарете, да останемо до смрти непоколебиви у исповедању Светог Православља, а милостивог Господа Христа умоли да нам дарује опроштај грехова, омивши нас од њих покајањем, да се на тај начин удостојимо, ми недостојни, Царства Небеског славећи тамо заједно са тобом Свету Тројицу – Оца и Сина и Светога Духа у све бесконачне векове векова. Амин!

Утешитељево (Кликни!)