ПОСЛАНИЦА
Епископа Николаја Жичког поводом шестомесечног парастоса
блаженопочившем Патријарху Српском Варнави (+1937)
Данас се навршава шест месеци откако се једна књига затворила а друга отворила; затворила - књига земаљског века нашег родољубивог Патријарха Варнаве, отворила - књига гоњења и страдања православне народне цркве у Југославији. Ове две књиге остаће нераздвојне на век века; поколење наше оставиће их обе у аманет поколењу будућем као јаку поуку и оштру опомену. Поука ће гласити: Духовна и морална снага народа јача је од бруталне физичке силе једне, ма које олигархије. Оштра опомена гласиће: Не удри брата за рачун туђина; не понижавај мајку за хатар маћехе. Јер ће те стићи Божја освета и народна клетва.
Стотину и осамдесет минулих дана провела је српска православна црква бранећи се од мучког и неправедног напада удружених непријатеља спољних и унутрашњих. Преживели смо једну дуготрајну ноћ неправди и насиља. Та страховита ноћ просецана је као громовном муњом тутњем народног узбуђења и блистањем народног Јединства. Сав народ српски показао се у овој борби тако уједињен и тако сложан какав се показивао само од столећа у столеће пред тешким опасностима и у судбоносним тренуцима своје славне историје. Све деморалишуће силе нису могле подмићивањем и застрашивањем угушити глас народне свести. Карактери су превазишли некарактере као небо што превазилази земљу. Па и они некарактерни нису остали доследни у некарактерности него се притајено још колебају између два табора чекајући где ће судба претегнути. Ми искрено жалимо ове Буриданове питомце, нарочито оних неколико у мантији. За нас је јасно где ће судба претегнути. Та она је већ унапред претегла на страну народне правде, народне православне цркве. Кроз сва времена судба је претезала на ту страну: на страну Спаситеља против свих адских сила; на страну апостола против јеврејских и незнабожачких крвника; на страну хришћана против римских ћесара; на страну светога Саве против Вукана, на страну Милутина и Душана против латинштине; на страну православног Балкана против свих иноверних и јеретичких насртаја. Хоће ли та судба сада променити своју линију и постати себи неверна први пут после 2.000 година доследности? Нити хоће, нити може. Јер ми не говоримо о слепој судбини нити о неразумном фатуму, не говоримо о тој бесмисленој бајци материјалистичкој, него о судби која значи суд Божји, промисао Божји. то је судба за нас; то библијски и хришћанску појам судбе.
Не може дакле премудри Бог постати Себи неверан и недоследан. Он је у овој нашој борби - чак и пре почетка њеног - бацио Свој тег на нашу страну против неправедних гонитеља наших. Са тим трећим и пресудним фактором у свакој борби па и овој противници наши не рачунају. Они не рачунају с Богом баш ништа као да Га и нема иако тврде да и они верују у Бога. Они виде на бојишту само себе и нас; себе до зуба наоружане и народним благом до гуше затрпане, и нас голоруке без икаква видљива оружја и без материјалног блага. Па мере и варају се; рачунају насигурно и посрћу; броје и збуњују се. Јер у њиховој рачуници нема нимало места за Бога и моралне стварности које владају васионом и управљају свим догађајима у свету. А ми рачунамо с Богом на првом месту и од првога дана борбе.
Ми знамо поуздано, да је Он Судија и да Њему припада коначна одлука и пресуда. Но то не значи да ми очекујемо брз успех и скору победу. Верске борбе су обично дуготрајне. Лако их је отпочети, тешко завршити. Наши гонитељи очекују брз успех и скору победу. Јер они траже и везују успех за себе лично; ми не. Ми везујемо успех и победу за Христа и светога Саву, који могу чекати. Ми се боримо за славу Христову и за част светога Саве и светосавског народа, који могу чекати годинама и деценијама, као што сведочи прошлост хришћанске цркве и прошлост нашега народа. У оваквим борбама за Истину и Правду Божију бивају плиме и осеке пре коначне победе; плиме, да би витези вере познали да је Бог с њима; осеке, да би се борци сетили својих греха па скрушено припали Свевишњем са понизношћу, покајањем и сузама. До сада је стално била плима на нашој страни. И ми смо познали да Бог војује за нас и кроз нас, и да нам Он помаже много премного преко наших крсних слава, преко светитеља и безбројних мученика српских, древних и нових - и нових, заједно са духом Патријарха Мученика. Али ако би дошла и осека ми се нећемо уплашити. Ми ћемо схватити судбу, тј. промисао Божји. Плима нам објављује присуство Божје, а осека нас позива на покајање, на очишћење, на пост, молитву и добра дела.
У сваком случају победа је зајемчена јеванђелској вери и народној Цркви, и она мора доћи пре или после, а кад - то је у руци Бога Победоносца и Победодавца. Ако њему буде угодно да дарује победу и мир Цркви Својој и преко наших гробова, зар ћемо роптати? За нас је главно, да смо схватили време, разумели значај садашње борбе, заузели правилан став и уврстали се на правој страни и на једином правом путу. то нас радује; то нас весели. То ће нас радовати до гроба. Ми се не боримо за смрт или живот, како неки говоре, него кроз смрт за живот. Ко се плаши умрети за ону велику идеју за коју је умро Патријарх Варнава, тај није достојан стати ногом својом на Врачар и наднети се лицем над пепелиште св. Саве и над гроб Патријархов. Тај може само примити надницу од Синан паше па ићи кући. Од времена наших епских борби против Турске и Аустрије никад живот једног Србина није био на већем испиту нити смрт слађа и славнија него данас. А умрети се мора тако и тако, и на суд Божји изаћи се мора.
Наша је борба начелна а не лична. Ми се бранимо од црне интернационале која је пре 900 година бацила своју немоћну анатему на православни Балкан. Оци наши балкански нису се уплашили од те анатеме, као што се од ње доцније нису уплашили ни творци националне цркве у Енглеској, Скандинавији, Немачкој и другде. Чак и један велики Хрват католик наших дана рекао је: Ми Хрвати не можемо бити срећни док нас папа не анатемише! Ми се боримо против латинизације Југославије и Балкана. Ми стојимо за националну Светосавску Цркву и за савез свих Православних националних Цркава у свету под руководством непогрешног Духа Божјега.
Шта да кажемо за наше унутрашње непријатеље? За "националисте" који се пријатеље с клерикалном интернационалом на штету свих националних вредности и тековина наших? Они су целу борбу поставили на лични терен. Они нас лично нападају - ми не одговарамо. Руже нас - ћутимо. Пљују нас - ми не бришемо упљувке са лица. То су нам ордени Христа ради. Постали смо, по речи апостолској, као сметлиште на које они сипају помије из свог обилног прљавог резервоара. Ко - сметлиште? Српски епископи и свештеници који су крунисали Краља Петра I у Саборној цркви, и који су благословили војничке заставе у борбама за народно ослобођење под витешким краљем Александром и који су стајали у рововима српске војске против ћесаревих хорди, које је благосиљао Ватикан!
Они, заједно са многим другим родољубима ове земље, постали су данас сметлиште за крштене синове своје, поругани, понижени, попљувани, оштећени, пребијени, - све за рачун и интерес Ватикана. Но зар ћемо плакати? Никако. Уздигнимо срца своја ка Господу који види. Од Њега ми очекујемо суд и правду и награду, а не од људи, најмање од оних који су отпали од народних идеала.
Зато, браћо и господо српска, управимо данас сви свој духовни поглед на Врачар, на оно славно пепелиште светога Саве и на гроб наследника његовог, Патријарха Варнаве. Поклонимо се - имамо коме. Заветујемо се - знамо на што. Прво полугође горке борбе свршено је. Испит је положен честито и похвално од васцелог нашег народа. С Божјом помоћи, и благодарни Богу за све, сад ступамо у други семестар, у друго полугође. Држећи у руци упаљену воштаницу помолимо се срцем и језиком за онога који је као заставник први пао у садашњој борби, да милионе других дигне, освести, разбуди и сједини.
Богу нека је слава, а патријарху Варнави вечан покој и славан спомен на небу и на земљи. Амин.
Нема коментара:
Постави коментар