Два документа – Руске Заграничне Цркве и Московске Патријаршије – објављена поводом Стаљинове смрти

Документ Синода Руске Заграничне Цркве поводом смрти џелата руског народа Стаљина

(објављен у: "Црквени Живот", издање Архијерејског Синода РПЦЗ, № 3-4, март-април 1953, стр. 63-65)

Стаљинова смрт – то је смрт највећег прогонитеља Христове вере у историји.

БОЉШЕВИЗАЦИЈА СРБИЈЕ, СРПСКА ЦРКВА И СРПСКЕ ПАТРИОТЕ

Српска Православна Црква је на прослави седамдесетогодишњице од "ослобођења" Београда опет потврдила своју верност комунистичкој прошлости коју је сарадњом са комунистима започела непосредно по окончању Другог светског рата, а која је кулминирала намештеним избором Титовог кандидата Германа Ђорића на светосавски престо. Направимо малу ретроспективу и подсетимо се какве политичке вредности слави СПЦ у посткомунистичкој Србији?

Патријарх Павле је виђен на пријему код Милошевића у част "Дана републике" комунистичког празника који слави 29. новембар 1945. – дан када је укинута монархија и проглашена тоталитарна комунистичка република.

Патријарх Иринеј је виђен на пријему у француској амбасади у част "Дана републике" француског револуционарног празника 14. јул - пошто су на тај дан 1789. године револуционари освојили затвор Бастиљу у Паризу чиме је симболично почела крвава Француска револуција у којој је свргнута вишевековна монархија.

Видео о Великом Отпадништву

ИСТОРИЈА

Јеромонах Акакије

ПАД ЈЕРАРХИЈЕ СРПСКЕ ЦРКВЕ У СРАМОТНО СЛУЖЕЊЕ КОМУНИСТИМА

Неки епископи Српске Православне Цркве, предвођени митрополитом Јосифом Скопљанским, по завршетку рата, већ и онако десетковани и измучени ратним вихором, нису поклекнули под притисцима нове комунистичке, безбожне власти. Првомученик - епископ Српске Православне Цркве од комуниста убијен, био је митрополит Јоаникије Црногорско – Приморски, кога су Титови комунисти месецима у затвору мучили. Партизански мајор Чиле Ковачевић донео му је црквени путир пун свеже крви од убијених четника (како је он то рекао) и терао митрополита да се „причести“ том крвљу. Непоколебивог митрополита убијају и спаљују у Аранђеловцу, у ноћи између 8. и 9. септембра 1945. године. Комунисти су у овом периоду утврђивања њихове револуционарне власти, потпомагани од савезника енглеза и совјета, између 1944. и 1945. стрељали без суђења, све оне свештенике за које су веровали, да их никаквим средствима неће моћи придобити за сарадњу. Према непотпуним подацима комунисти су тих година убили 98 српских свештеника.

ИСТОРИЈА

Јеромонах Акакије

КАКО СУ КОМУНИСТИ ПОСТАВИЛИ СВОГ ПАТРИЈАРХА НА ЧЕЛО СПЦ?

(На фотографији црвени "патријарх" Герман)

По упокојењу последњег канонски изабраног Патријарха Гаврила Дожића, безбожна комунистичка власт се потрудила да на чело Српске Цркве поставе према њеним захтевима попустљивијег епископа. Природни и од свих прихваћен наследник покојног патријарха Гаврила био је митрополит Скопљански Јосиф. Поред њега део епископата је био, да за патријарха буде изабран митрополит Дабро – Босански Нектарије Круљ. Избори су заказани 10. јуна 1950. године. Комунистчки режим је за кандидата хтео да наметне епископа Злетовско – Струмичког Викентија Проданова. Пошто режим није успео да сломи Сабор епископа, да у тројни предлог уђе њихов кандидат, против чије кандидатуре је нарочито био против митрополит Јосиф, уз помоћ УДБ-е спречили су долазак највећег броја чланова Изборног сабора, и тако онемогућили његов рад. Идуће заседање Изборног сабора заказано је за 30. јун 1950. У међувремену УДБ-а уклања двојицу најреалнијих кандидата: митрополита Јосифа хапсе и одводе у заточеништво у манастир Жичу, а на митрополита Нектарија извршују притисак да се одрекне своје кандидатуре, на шта овај и пристаје. Застрашени таквом бруталношћу комунистичких власти остали епископи у тројни предлог поред двојице митрополита Загребачког Дамаскина и Црногорско – Приморског Арсенија, стављају и епископа Викентија Проданова. Тако, уз велики притисак УДБ-е Викентије Проданов, са само једним епископским гласом, бива изабран за патријарха. Иако у свему послушан властима, новоизабрани патријарх Викентије се одупирао неким Титовим замислима, као што је на пример стварање македонске цркве. Он се није дуго задржао на патријаршијском престолу, после осам година је умро.

Комунистима је после Викентија требао човек потпуно одан, који ће увести Српску Цркву у службу атеистичког режима. Таквог кандидата су нашли у лику, бившег удовца - свештеника Хранислава Ђорића, који је замонашен са именом Герман и постављен 1951. за Викентијевог викарног епископа. У изборној кампањи за Германа режим није скривао своје активно учешће. Сви чланови Изборног сабора су од стране УДБ-е били детаљно „обрађивани“. Шеф верске УДБ-е за Србију Милан Вилић је отворено говорио члановима Изборног сабора: „Ми желимо да Герман буде изабран и знајте да ће он и бити изабран, без обзира дали ви за њега гласали или не. Ми желимо да у личности Патријарха имамо сигурног и овејаног пријатеља, код Викентија смо мало олако поступили“. Свима су подељене коверте са новцем. Један од примера разних уцена и застршивања је студенички игуман Платон Миливојевић, коме су дошли крвави шеф Београдске УДБ-е Милош Минић са још једним сарадником и саопштили му, да ће га ухапсити због вршења јавног саблажњивог неморала и проневере новца приликом продаје манастирске шуме, у колико не гласа за Германа. Све његове слабости, држање прилежница у манастиру, као и неколико ванбрачне деце итд. имала је УДБ-а у рукама.