Молитвени испраћај схиигуманије Ангелине у манастиру Лесна

 

„Блажени мртви који од сада умиру у Господу ....

нека почину од трудова својих,

 а дјела ће њихова слиједити за њима“ (Откр. 14,13)

Са дубоком тугом у срцу али и са надом у Васкрсење, сестринство манастира Лесне на челу са игуманијом Ефросинијом (Молчановом), испратило је своју духовну мати – схиигуманију Ангелину, свечано и достојанствено, у молитви Господу за спасење њене незаборавне блажене душе.

БРАТСКИ СУСРЕТ У ЛЕСНИ

Братско саслуживање у Лесни: Архиепископ Андроник Њујоршки и Северноамерички и епископ Акакије Утешитељевски

У Француској, 18. јула (31. јула по грађанском календару) на недељу Отаца шест Васељенских сабора, у историјском  манастиру Руске Заграничне Цркве Лесни заједно су саслуживали епископ Акакије Утешитељевски и архиепископ Андроник Њујоркшки и Северноамерички уз саслуживање клира.

Епископ Андреј: НОВИ СВЕТСКИ ПОРЕДАК

У име Оца и Сина и Светога Духа.

Светски владари нас упозоравају изнова и изнова да се свет никада неће вратити у своје претходно стање, да ће се суочити са „великим ресетом“ – новим светским поретком. Највероватније да ће тако и бити, не зато што су то они тако замислили него зато што је стари свет већ одавно осуђен на пропаст.

СРПСКА И РУСКА ЗАГРАНИЧНА ЦРКВА ПОНОВО ЗАЈЕДНО - ПОЧЕТАК ПРОСЛАВЕ 100 ГОДИШЊИЦЕ РЗЦ НА УТЕШИТЕЉЕВУ

У недељу 28. септ./11. октобра године Господње 2020., архијереји Српске Истински Православне Цркве и Руске Православне Цркве Заграничне одслужили су божаствену литургију у манастиру Утешитељево код Београда, којом је запечаћен дијалог (више о дијалогу ОВДЕ и ОВДЕ) за успостављање евхаристијског општења између две сестринске цркве.

Обавештење о успостављању евхаристијског општења између СИПЦ и РПЦЗ

 

Милошћу Божијом, 18. септембра 2020. год., одржани су телекомуникациони преговори представника Српске Истински Православне Цркве и Руске Православне Цркве Заграничне.

Обележили смо 100 годишњицу убиства руске царске породице Романов

Ове година, 17. јула, по грађанском календару, обележили смо 100 годишњицу јекатеринбуршког убиства руске царске породице Романов који су по Октобарској револуцији убили богоборни Лењинови револуционари, бољшевици. На стравичан начин усмрћени су на правди Бога, цар Николај, царица Александра и њихова деца, дечак царевић Алексеј и царске кћери Олга, Татјана, Марија и Анастасија.

ИВАН ИЉИН О СОВЈЕТСКОЈ ЦРКВИ

Чланак великог руског философа Ивана Иљина „О совјетској цркви“ објављен је почетком 50. година. Тада, после победе СССР у Другом светском рату и подизања спољашњег угледа и величанствености совјетског антихристовог режима, који је на себе оденуо одежде „руског патриотизма“ и који је „благословио“ „препород канонског руског православља“, многи су поверовали у ту пропагандну замку, вратили се у СССР или совјетску Московску патријаршију и тамо погинули физички или духовно.

Од времена Ивана Иљина нити се у совјетској Русији, нити у совјетској цркви било шта изменило. Напротив, духовна болест је погодила не само главу, него и само тело совјетске цркве, Московске патријаршије, клир и црквени народ, а то се осликава у разним варијантама духовне прелести и деградације савремених неосергијанца, екумениста, и њима потчињених „православних традиционалиста“, тзв. „бораца изнутра“, а уз њих разноразних сподоба „путиноваца“, „православних стаљиниста (деветомајаша)“ итд. Не приметити то могу само они, који то неће да виде ради којекаквих личних политичких интереса. Данас, као и тада, уверавају нас о „препороду“ Русије и „канонског православља“, представљајући за „препород“ не унутрашње исцељење од духовних болести, него спољашњи углед и просперитет. И поново истински православне хришћане прозивају и осуђују зашто неће да признају духовни ауторитет совјетске цркве, њену „законитост и каноничност“.

Зато је обраћање Ивана Иљина, верног чеда Руске Заграничне Цркве, руској црквеној емиграцији тога времена, у исто време и обраћање свима онима који данас признају московску патријаршију као канонску руску цркву.

О СОВЈЕТСКОЈ ЦРКВИ

"Кад говори лаж, своје говори:

 јер је лажа и отац лажи" (Јов.8,44).

1.

Русији су потребни сада више него ишта истина и слобода.

И слободи ће она доћи само кроз истину. Док будемо лагали, бићемо робови, сведочећи лажју о свом ропству и утврђујући га. Ето зашто су нас наши исповедници и мученици последњих деценија водили ка слободи, а савремени лицемери и лажови воде нас у ропство.

Ми нећемо изаћи из те проклете смутње, док часно и јасно не разделимо истину од лажи, и не почнемо чврсто и храбро исповедати истину. Колико је већ времена прошло од када су нас погрузили у лаж и још увек продужавају да нас понижавају лажју, страхом и насиљем.

Два документа – Руске Заграничне Цркве и Московске Патријаршије – објављена поводом Стаљинове смрти

Документ Синода Руске Заграничне Цркве поводом смрти џелата руског народа Стаљина

(објављен у: "Црквени Живот", издање Архијерејског Синода РПЦЗ, № 3-4, март-април 1953, стр. 63-65)

Стаљинова смрт – то је смрт највећег прогонитеља Христове вере у историји.

ВАН ИСТИНСКЕ ЦРКВЕ БЛАГОДАТИ НЕМА

Писмо Светитеља Филарета оцу Виктору Потапову[1]

26. јун / 9. јул 1980.

Оче Викторе!

Одавно се већ спремам да ти напишем неку реч, али некако ми се није дало. Но, ево коначно сам се наканио и – пишем. 

Још док сам био у Аустралији, када сам почео да – post factum – добијам обавештења из Америке о томе како је овде било протеста, демонстрација па чак и молебана пред совјетским конзулатом, много сам се узнемирио и било ми је жао што нисам био овде, јер бих се одлучно супротставио много чему што се догодило. Нарочито – молебану на таквом месту. Нису ли певали песму Господњу на земљи туђој? Зашто је требало износити светињу црквене молитве пред очи разузданих слугу антихристових? Зар се није могло помолити у храму?

"Благосиљам свако оружије које се диже против црвене сатанске власти"

Пример како Црква у судбоносним и пресудним тренуцима за свој православни народ и православну државу реагује на политичка збивања и позива свој народ чак и на оружани устанак. Истакнути делатник руске црквене историје, Оснивач и Првојерарх Руске Православне Заграничне Цркве, митрополит Антоније (Храповицки), објавио је у Сремским Карловцима 1930. године знаменити 

Позив Руском народу

"Ја, смирени Антоније, Кијевски и Галицки, најстарији међу руским архипастирима који су се по вољи Божијој нашли у слободи од црвеног ропства, подижем свој глас, како бих позвао Руски народ:

Православни хришћани! Већ много година антихристова власт мучи нашу Мајку-Отаџбину, Велику Русију, желећи да буквално гвожђем ишчупа из Руског народа његову руску душу, не би ли га претворили у покорно стадо. Народу се одузима све што је руско! Руска савест, руски православни начин живота, славна руска прошлост, па и само име Русије. Ипак, антихристова власт највише мрзи Руску Православну Веру, јер та Вера представља последње и највеће упориште и тврђаву Руске Ствари. Та је тврђава помогла Руском народу да током своје хиљадугодишње историје одоли највећим невољама и искушењима, и да Руску Државу развије у највећу Државу на читавом свету.

Од самог почетка комунистичке владавине над Русијом разбојничка банда у Кремљу није престајала са прогонима Вере. Током година црвене пошасти Црква Христова у Русији просијала је јаче од сунца безбројним збором свештеномученика – епископа, монаха, јереја и световњака који су од руку црвених примили непропадљиве мученичке венце за Светло Име Христово. Осим ових пострадалих, и други, исто толико храбри исповедници вере, чаме у многим затворима и у прогонству.

Данас је пред лицем нарастајућег народног гнева антихристова власт повела "последњи и одлучни бој" против Вере Христове. Православни хришћани: Устајте сви против власти црвеног антихриста! Не слушајте ничије позиве на помирење са њима, ма од кога ти позиви долазили. Нема мира између Христа и сатане. Влашћу која ми је дата од Бога ослобађам све верујуће од заклетве коју су дали самозваној влади, јер хришћани нису поданици сатане. Влашћу која ми је дата од Бога благосиљам свако оружије које се диже против црвене сатанске власти и отпуштам грехе свима који су у редовима устаника, или као усамљени осветници, положили главу за Христову и Руску ствар."

Из писама светитеља Филарета новог иповедника

Икона светитеља Филарета новог исповедника, рад Владике Акакија

Из писма свештенику Гљебу Јакуњину[1]

1/14. април 1979.

Мили у Христу оче Гљебе!

Са пажњом и љубављу читамо многе текстове које сте Ви и Ваши пријатељи написали у заштиту Православне Цркве, јер се појаве и ван граница Русије. Дубоко ценимо Вашу усрдност и смелост у разобличавању различитих негативних појава у црквеном животу који Вас окружује.

Вама није потребна наша похвала: пошто чините подвиг исповедништва, подвргавајући се различитим опасностима, Господ зна вредност Ваших напора и Сам ће Вам узвратити по Вашим заслугама.

Схватамо све тешкоће Вашег положаја и заједно са свим чедима прогоњене Руске Цркве преживљавамо исту такву усамљеност у свету који нас окружује, но томе се не чудимо јер нам је Сам Спаситељ прорекао: У свету ћете имати жалост (Јн. 16,33). Посебно то треба очекивати у данашњој епохи људске историје за коју је карактеристично отпадништво.

Већ више од пола века ми се обраћамо свету који нас окружује, трудећи се да скренемо његову пажњу на несреће нашег народа и да упозоримо друге народе, како и они не би постали жртве истих несрећа. Ретко наилазимо на позитиван одговор, али због тога не посустајемо.

Уосталом, дужност нам је да и Вама скренемо пажњу на нешто у чему се с Вама не слажемо.

Кад човек преживљава тешке недаће, он је често спреман да се за помоћ обрати било коме у свом окружењу, без обзира на то јесу ли исте вере или нису. Ово је допустиво само када је реч о правним и материјалним питањима.

Писмо светог Филарета о. Григорију Грабеу

Протојереју Георгију (Грабеу)

12/25. јул 1975.

Уважени Баћушка, о. Георгије!

Одавно се спремам да Вам пишем, али некако ми није полазило за руком. Но, ево – сада сам сео за машину и куцам.

Ви свакако знате да сам мислио мало да скратим предвиђено време свог боравка у Европи. Зато смо покушали да померимо повратак са 7. августа на 26. јул (сутра). Али није нам пошло за руком да добијемо бродску карту на тој линији (покушали смо и у Паризу и у Лондону, где су на крају љутито рекли да ако би нам чак и пошло за руком да добијемо карту, изгубили бисмо попуст, па би путовање коштало 800 долара више, а то је превелика сума да бисмо је занемарили).

ПОСЛАНИЦА СВЕТОГ ФИЛАРЕТА О РУСКИМ НОВОМУЧЕНИЦИМА

Посланица свим верним чедима

Руске Православне Заграничне Цркве

поводом предстојећег прослављања

Руских Новомученика (1981)[1]

"По целом свету мученици Твоји,

као пурпурном хаљином и дивном тканином,

крвљу су украсили Твоју Цркву.

Зато ти кличемо Христе Боже..."[2]

Велик је подвиг мученика.

У Светом Јеванђељу читамо позив нашег Спаситеља, Господа Исуса Христа, упућен онима који желе да буду Његови следбеници: Борите се да уђете на уска врата (Лк. 13,24). Борите се, идите путем подвига, остварујте хришћански подвиг у вашем животу. Друкчије речено – хришћанин у своме животу треба да буде подвижник.

Погубност екуменистичког пута

Отворено писмо

Његовом Високопреосвештенству Јакову

Грчком Архиепископу Северне и Јужне Америке

Ваше Високопреосвештенство,

У црквеној пракси веома много тога заснива се на преседанима.  При томе, што је на вишем положају лице које такав преседан уводи у живот, то већи значај сам тај преседан може да добије.

Услед тога акти које чине православни јерарси у својим односима са представницима других исповедања и религија имају посебан значај и, у случајевима када нарушавају вековима прихваћени поредак, не могу да нас оставне равнодушнима. Наше ћутање могло би да буде схваћено као пристајање, па би сходно томе водило у заблуду и нашу паству и инославне, који сматрају да се наша дела, а посебно наша богослужења, обављају у складу са догматима и канонима којих се држимо. Када један православни епископ допусти нешто неправилно, то може да се схвати као да је тако нешто допустиво за читаву нашу Цркву, па они који су "изван" могу да стекну лажну представу у вези са самим православним учењем. У време када се код представника различитих исповедања појављује такво интересовање за учење других, ми бисмо им на тај начин уместо хлеба давали камен.

ОБРАЋАЊЕ СВ. ФИЛАРЕТА ПАТРИЈАРХУ АТИНАГОРИ (1968)

Његовој Светости, Најсветијем Атинагори I,

Архиепископу Константинопољском

и Васељенском Патријарху

Ваша Светости,

У светле дане Васкрса, кад наша света Црква празнује Празник над празницима и Славље над слављима, сви предстојатељи светих Божијих Цркава у својим васкршњим посланицама објављују пастви радост Васкрсења Христовог. Ни Ваша Светост није пропустила да то по обичају учини.

Ипак, радост Васкрсења коју је Ваша Светост објавила, помрачена је за ревнитеље Православља другом вешћу, коју сте у истој посланици изволели да објавите православном свету као "још једну радост". Ви саопштавате како сте решили да приступите сазивању Великог Сабора "са циљем обнове Цркве и успостављања јединства свих хришћанских Цркава".

ОБРАЋАЊЕ СВ. ФИЛАРЕТА ПАТРИЈАРХУ АТИНАГОРИ (1965)

Обраћање његовој светости Кир Кир Атинагори

Архиепископу Константинопоља – Новог Рима

и Васељенском Патријарху

Ваша светости!

Од Светих Отаца ми смо наследили завет да се у Цркви Божијој све обавља по законитом поретку, у једномислију и сагласности са светим предањима. Ако пак неко од епископа или чак предстојатеља аутокефалних цркава чини нешто што није у складу са оним чему учи читава Црква, онда сваки њен члан може да изјави протест. Петнаесто правило Двократног Константинопољског Сабора из 861. године сматра достојнима "части која доликује православнима" оне епископе или клирике, који изађу из општења чак и са својим Патријархом, ако он свенародно проповеда јерес или отворено учи о њој у Цркви. На тај начин сви ми представљамо стражаре Црквене истине, која је увек била чувана бригом да се ништа што има општецрквени значај не чини без сагласности свих.

Архиепископ Андреј Рокландски - ученик стараца Оптинских

Приснопамјатни Владика Андреј,
 Архиепископ Рокландски

Житије Архиепископа Андреја Рокландског

Ране године

Архиепископ Андреј, у свету Адријан Румаренко, рођен је у граду Ромни, Полтавска област, Украјина, 1893. године. У беседи, приликом свог рукоположења за епископа рекао је следеће: „Одрастао сам у побожној породици… Био сам ограђен  Православним начином живота који је генерацијама стварала Света Русија. У нашој породици живот је текао по Црквеном календару, према годишњем Црквеном кругу. Црквени Празници били су, може се рећи, као путокази живота. Код куће смо редовно имали божанствене службе, и то не само молебне него и свеноћна бденија, такође… Када се сетим тих година, пред мене неизбежно изађе незаборавна слика: рано јутро, још увек је мрак, тек што сам се пробудио, и видим испред икона полуосветљених светлошћу кандила, моју мајку, како се већ дуго моли. Још већи утисак су на мене оставиле рано - јутарње Божанствене службе на које нас је наша мајка често водила без обзира какво је време, да ли је јесен или зима! После ових Божанствених служби човек је осећао неко ванредно надахнуће, неку врсту тихе радости.

Руска Загранична Црква, митрополит Агатангел и „Синод супротстављених“

Владика Агатангел са белим- првојераршким клобуком Руске Заграничне Цркве

Распад РЗЦ, Синод митрополита Агатангела и Еклисиологија Кипријановског „Синода супротстављених“

Од редакције блога СрбинИП:

У наставку следи текст свештеника Стивена Алена. Ради појашњења овог текста дужни смо да кажемо неколико речи о самом митрополиту Агатангелу. Рукоположен је за епископа 1994. године у граду Суздаљу од стране архијереја Лазара (Журбенка) и Валентина (Русанцова) као епископ Симферопољски под  јурисдикцијом, тада још јединственог Синода Руске Заграничне Цркве. Крај деведесетих година обележен је као период експанзије либерално настројених епископа РЗЦ који су свим силама настојали да се РЗЦ утопи у светско православље кроз сједињење са Московском Патријаршијом. Године 2001. десио се преврат и либерали на челу са архиепископом, касније митрополитом, Лавром преузели су власт над кормилом РЗЦ. Законити Првојерарх митрополит Виталије је лукаво и дрско удаљен. У исто време се групишу и засебно организују и ревнитељи РЗЦ који су постали свесни да је отпадништво либерала превршило сваку меру.

РЕФЕРАТ НА ТЕМУ ОБЈЕДИЊЕЊА (Истинске) РЗЦ

Септембар 2009. са уједињујућег сабора Грчке и Руске ИПЦ
Први слева протојереј Виктор Мелехов као званични члан делегације РИПЦ

УЈЕДИЊЕЊЕ РАЗДВОЈЕНИХ ДЕЛОВА НЕКАДА ЈЕДИНСТВЕНЕ

РУСКЕ ЗАГРАНИЧНЕ ЦРКВЕ

Протојереј Виктор Мелехов

мај 2010

по благослову Синода епископа

Руске Истински Православне Цркве

Недавно је  више чланака и писама објављених  и ширених путем интернета адресовано на различите делове Руске Цркве (тј. онe који се не слажу са Московском Патријаршијом и недавно јој прикљученом РЗЦ под Митрополитом Иларионом).  У тим писмима и чланцима се апелује на дотичне групе да се уједине у јединствено тело јерарха и верних. Поједини аутори су били критички настројени према  епископима ових различитих јурисдикција, оптужујући их за личне амбиције, мане, па чак и фанатизам и екстремизам.  Други су кривили неке јерархе  да су, због њихових строгих Православних ставова и тумачења, довели целу ствар у пат-позицију…

О оцу Серафиму Роузу

Владимир Мос

Отац Серафим Роуз:

Савремени свети Августин (1)

(рецензија књиге монаха Дамаскина

„Не од овог света“)

            Реч је о поучној и дирљивој књизи, великој и по обиму (преко 1.000 страна) и по значају. Тема књиге је живот Американца, члана Руске Заграничне Цркве, јеромонаха Серафима Роуза, изузетно продуктивног мисионара и црквеног писца, који се упокојио 1982. године, са 48 година. Човек кова оца Серафима, заслуживао би да му се напише биографија тог обима, без обзира на време и место у коме је живео. Али његов живот је посебно значајан за наше доба и нашу културу.