СВЕТИ НИКИТА ХАРКОВСКИ - НОВИ ИСПОВЕДНИК РУСКИХ КАТАКОМБИ

УСПОМЕНЕ ДУХОВНЕ ДЕЦЕ НА О. НИКИТУ

Отац Никита, у свету Никита Авксентијевич Лехан, родио се 1893. године на Полтавшчини у сиромашној сељачкој породици. Богословско образовање, по свој прилици, није добио, али као свештеник прославио се пламеним проповедима, док његови, стилски веома лепи, списи одишу исконским православним народним духом.

Свештеномученик Теодор (Поздјејевски) - Кратко житије

Уз св. Јосифа Петроградског један од зачетника Истинског Православља у Русији

Свештеномученик архиепископ Волколамски Теодор (Поздјејевски), викар Московске епархије, рођен је 1876. године у Костромској губернији Руског царства. Године 1900. дипломирао је на Казанској духовној академији са степеном кандидата богословља. Исте године је замонашен и рукоположен за јерођакона, а потом и за јеромонаха. Наредне две године био је асистент на катедри за Патрологију, а од 1902. и инспектор Казанске духовне семинарије. Године 1903. добио је магистарски степен за рад "Аскетски погледи преподобног Касијана Римљанина". За овај рад добио је и угледну "Макаријевску награду". Године 1904. добија чин архимандрита и постаје ректор Тамбовске богословије. Активно се бори против револуционарних покрета и оснива монархистичко удружење у Тамбову. 

Бог ће открити кога да помињеш

Изјава јеромонаха Саве, бившег клирика Руске духовне мисије

Руске Заграничне Цркве у Јерусалиму

Јеромонах Сава (Богдан)

Све до скора надао сам се да ћу моћи у тишини на усамљеном месту да се молим Богу, не учествујући у расправама и поделама. "Али испоставило се да црквени живот не стоји замрзнут на нули, него ври и кипи изнад тачке кључања" (Писмо свештеномученика Јосифа Петроградског архимандриту Лаву Јегорову). Стога и ја морам нешто да кажем, како не бих остао по страни од црквеног живота. Но пре свега тога, молим се Господу и Богу Исусу Христу да моје убоге речи не буду некоме на саблазан.

Пошто владика Агатангел (Пашковски) не престаје да спомиње моје недостојно име (види официјелни сајт Руске Заграничне Цркве (А)), требало би да одговорим, али не њему, јер то би било бескорисно, него онима који искрено жале због моје судбине.

Документ: Првојераршки благослов

Пошто се у последње време појављује, тј. злонамерно објављује некакав документ блаженопочившег митрополита Виталија, последњег канонског Првојерарха Руске Заграничне Цркве који наводно оспорава каноничност хиротонија јерархије Руске Истински Православне Цркве којом данас председава Његово Високопреосвештенство Архиепископ Тихон, сматрамо за корисно да изнесемо појашњење у вези тога. У наставку доносимо факсимил оригиналног документа својеручно написаног и потписаног самим митрополитом Виталијем на званичном меморандуму Руске Заграничне Цркве упућеном Председнику Архијерејског Савета РИПЦ архиепископу Лазару (Журбенко) 26. фебруара/11. марта 2002. године као и превод самог документа на српски језик. Документ је очигледан и недвосмислен Првојераршки благослов за извршење архијерејских хиротонија и стварање Архијерејског Синода у Русији.

Превод:

„Ваше преосвештенство, драги Владико!
Бог да Вам благослови извршење хиротонија нових епископа. На Вама је обавеза да устројите свој Архијерејски Синод, који би био у сагласности са нашим Архијерејским Синодом. Ја ћу на редовном Архијерејском Сабору саопштити свим архијерејима о овом решењу. Бићемо са Русијом у јединомислију и јединодушности, без обзира на раздвојеност црквених администрација. Сам црквени живот нам то диктира. Нека Вас чува Христос и да Вас својим Омофором покрије Његова Пресвета Мајка. Ваш искрени доброжелатељ. +Митрополит Виталије (потпис)“

Треба обратити пажњу да овај историјски документ није откуцан на писаћој машини, нити је одштампан преко компјутера него га је написао својеручно митрополит Виталије. Он за састављање овог документа није тражио ничију помоћ, очигледно претпостављајући да ће се у будућности појавити оптужбе да је документ фалсификован, да потпис није аутентичан, или да је изнуђен путем обмане. У самом почетку је до тога и дошло: мансонвилски епископ Владимир (Целишчев) преко интернета је одмах изјавио да је документ фалсификован, а када је постало јасно да је документ аутентичан назвали су га „личним мишљењем митрополита“, док су самог митрополита цинично оптужили за „прекорачење пуномоћи“. Митрополит Виталије је не једном усмено потврдио аутентичност документа и своје разумевање нужности оснивања засебног Руског Синода и извршења нових хиротонија за потребе Руске пастве, без којих би нормализација црквеног живота у Русији била немогућа.

Уопштено говорећи, проблем питања канонске заснованости самосталности Руске ИПЦ у односу на Загранични Синод, и без његовог жалосног пада у унију са Московском Патријаршијом као и неканонског настајања новог Синода викарних епископа у Мансонвилу, не постоји.
Руска Катакомбна Црква је увек била део Руске Помесне Цркве, настала, као и Загранична Црква, на основу Указа патријарха Тихона бр. 362 из 1920. године.
Интересантно је навести да је на свим богослужењима традиционалне Руске Заграничне Цркве  помињано на првом месту: «Православно Епископство прогоњене Цркве Руске», па тек онда Првојерах и месни епископ. Став РПЦЗ према Руској Истински Православној (Катакомбној) Цркви увек је био недвосмислено одређен као став према прогоњеној Мајци Цркви. И што је посебно важно, горе наведени Указ патријарха Тихона у себи не садржи никакав основ по коме би Загранични Синод имао право да управља Помесном Црквом у Русији.
Архиепископ Лазар (Журбенко) је у свом Обраћању из 1993. године писао: «Ја сматрам за потребно да изјавим, да без обзира на то што се Истински Православна Катакомбна Црква налази у молитвеном и евхаристијском општењу са РПЦЗ, то су ипак и даље два различита дела Помесне Руске Православне Цркве, и сједињење та два дела се до данас није десило. Ја сам испуњавао одлуке Синода РПЦЗ и указе Првојерарха по својој доброј вољи, будући да не постоји никаква званична обавеза усаглашавања наша два дела једне Цркве. Сигурно би такав однос био и настављен, када би наши међусобни односи били засновани на поверењу, уважавању и љубави, и да имају за циљ добробит Цркве. Али услед немилих догађаја у Русији, које сам изложио у овој посланици, код мене, као и код многих других, појавиле су се озбиљне сумње у то да ли је Црквена Управа у заграничју слободна, и да ли је покреће благодат Светог Духа или можда испуњава вољу која је туђа Цркви».
Но, ако занемаримо неспорну чињеницу да Руска Истински Православна (Катакомбна) Црква није никада престала да постоји као Помесна Црква, онда да истакнемо још једном и то, да је архиепископ Лазар са епископом Вењамином, на основу Указа патријарха Тихона био обавезан да се још у време пада Њујоршког Синода и одлучне оставке митрополита Виталија на место Првојерарха РПЦЗ у корист архиепископа Лавра – и услед тога новонастале ситуације нестајања законске, канонске Црквене управе – потпуно самостално организује. Јер, тада је једино у Русији сачуван јединствени у Руској Цркви канонски орган црквеног управљања – Архијерејски Савет РИПЦ под његовим председавањем. Ипак, смирени и ненаметљиви руски архијереји нису инсистирали на спровођењу својих права у дело. Тако су дочекали да им вољени митрополит, последњи истински православни Првојерарх РПЦЗ, призна самосталност и благослови оснивање Синода.

РЕФЕРАТ ВЛАДИКЕ ГЕРМОГЕНА (РИПЦ)

Извештај Синоду РИПЦ

Епископа Гермогена, Председника Синодске комисије за дијалог са различитим деловима ИПЦ и РПЦЗ

о резултатима сусрета са Бл. Архиепископом Калиником и представницима Синода ГИПЦ до кога је дошло 12. августа 2011. године у манастиру Светих Архангела (Коринт, Грчка)

и предлог закључака по питању актуелне помоћи Српској ИПЦ у обнови српског епископата

Грчка страна је нашу делегацију примила 11. августа. Пошто нас је дочекао, епископ Фотије нам је на путу за Коринт понудио могућност да у Мегари посетимо гроб блажене успомене новопрестављеног Архиепископа Хризостома Атинског и Грчког, и да узнесемо наше молитве Господу како за упокојење душе владике Хризостома, тако и за његово молитвено заступништво у делу уједињења Истински Православних Цркава Грчке, Русије и Србије. Као што се сећамо, Архиепископ Хризостом је био искрени присталица уједињења наших Цркава и веома је желео да до тога дође за његовог живота, а такође је, према сведочанству Архијереја ГИПЦ, оставио свој благослов за ово дело.

Блажени Архиепископ Калиник нас је дочекао у свом манастиру увече истог дана и топло нас поздравио. Био је то дан спомена његовог небеског покровитеља Св. муч. Калиника па је читав дан примао честитке архијереја, свештенства и мирјана, и зато тога дана није било могућности за разговор. Но и поред тога, његово Блаженство нас је довео у храм Светих Архангела и, отворивши Царске двери, позвао нас је да се поклонимо Часној трпези. Одређено је да до сусрета и разговора са грчким Архијерејима дође сутрадан ујутро.

Током разговора са Блаж. Архиеп. Калиником с грчке стране присутни су били још и Архиепископ Хризостом Атички, Епископ Фотије, секретари Синода и преводилац. С наше стране је поред мене у разговору учествовао и протопрезвитер Виктор (Мелехов). Ради сведочења о позицији СИПЦ и одлукама које су они донели на учешће у разговору био је позван и схи-јеромонах Акакије (Станковић). Уз сагласност свих страна вођен је записник разговора.

Честитка поводом празника Сабора светих српских просветитеља и учитеља

РУСКА ИСТИНСКИ ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА

АРХИЈЕРЕЈСКИ СИНОД

30. август / 12. септембар 2011, град Омск

Сабор српских светитеља: Саве I, Арсенија, Саве II, Евстатија I, Јакова, Никодима, Данила, Јоаникија II, Јефрема II, Спиридона, Макарија, Гаврила I, Григорија

Драги у Господу Владико Акакије!

Драги у Христу оци, браћо и сестре

Српске Истински Православне Цркве!

На овај празник – спомен српских светитеља – и свештени дан за Помесну Српску Цркву, примите наше срдачне честитке поводом обнове православног српског епископата! Заједно са нама, Архијерејским Синодом, читава Руска Истински Православна Црква радује се што се још једно огњиште истинског православља распламсало и јарко сија на благословеној српској земљи, а нама братски српски народ слободно организује помесни црквени живот, чувајући и обнављајући своја предања.

То је сложен и трновит пут. Не очекујте да ће вам поћи за руком да њиме прођете без искушења, без напада од стране непријатеља, па чак и сопствене браће. Имајте на уму да се светитељ Сава Српски, започињући тај пут, суочио са истим искушењима и сличним проблемима. Но, ваш је пут у извесном смислу лакши, јер га је Свети Сава већ прокрчио за вас. Он је био први, њему је било много теже. Ви сада нисте сами, јер он се код престола Господњег моли за вас и руководи вама – својом Српском Црквом.

Желимо вам да не испуштате светосавски истински-православни Крст, него да га достојно пронесете кроз сва искушења, не скрећући ни десно на пут фанатизма и ревности не по разуму, ни лево на пут либерализма и модернизма, него да идете средњим, царским путем.

Помози Господе многострадалном српском народу да пронађе спасење у крилу Српске Истински Православне Цркве! Амин.

У име свих Архијереја Синода РИПЦ,

+ Архиепископ ТИХОН

Председавајући Архијерејског Синода

Руске Истински Православне Цркве

У славу двојице православних монараха – руског и србског!

Виктор Саљник, Светлана Авласович

Нема веће љубави од оне

кад неко положи свој живот за пријатеље своје

Посвећено спомену Венценосних Царских Мученика

Као новога Ноја, устројитеља спасења руском народу и чувара земље србске, показа те Господ, о Николаје, који православнима дајеш победу, да се сви сећамо твојих подвига и да ти сви заједно певамо: Радуј се Николају, Боговенчани Царе и велики страстотрпче!

(Из Акатиста светом Цару Мученику Николају)

Године 1936. у граду Харбину у Кини подигнута је спомен-капела посвећена Цару-Мученику Николају и другим Руским Царским Мученицима, као и убијеном Краљу Југославије Александру Ι. Капела је подигнута трудом руских емиграната и у то време била је прво и једино такво здање у свету. То што је била посвећена двојици монарха – руском и србском – није случајно: судбине ове двојице људи међусобно су испреплетене у сећању руских емиграната, нарочито оних којима је после Грађанског уточиште пружила Србија. Име Цара Николаја тесно је повезано са именом Краља Александра. Данас када славимо спомен светих Царских Мученика, присетимо се и пријатељства ове двојице православних владара, и замислимо се над трагичном сличношћу њихових животних путева.

Архиепископ Андреј Рокландски - ученик стараца Оптинских

Приснопамјатни Владика Андреј,
 Архиепископ Рокландски

Житије Архиепископа Андреја Рокландског

Ране године

Архиепископ Андреј, у свету Адријан Румаренко, рођен је у граду Ромни, Полтавска област, Украјина, 1893. године. У беседи, приликом свог рукоположења за епископа рекао је следеће: „Одрастао сам у побожној породици… Био сам ограђен  Православним начином живота који је генерацијама стварала Света Русија. У нашој породици живот је текао по Црквеном календару, према годишњем Црквеном кругу. Црквени Празници били су, може се рећи, као путокази живота. Код куће смо редовно имали божанствене службе, и то не само молебне него и свеноћна бденија, такође… Када се сетим тих година, пред мене неизбежно изађе незаборавна слика: рано јутро, још увек је мрак, тек што сам се пробудио, и видим испред икона полуосветљених светлошћу кандила, моју мајку, како се већ дуго моли. Још већи утисак су на мене оставиле рано - јутарње Божанствене службе на које нас је наша мајка често водила без обзира какво је време, да ли је јесен или зима! После ових Божанствених служби човек је осећао неко ванредно надахнуће, неку врсту тихе радости.

ЧИПИЗАЦИЈА

Од редакције СрбинИП: У Русији ће се ускоро појавити јединствени електронски пластични документ - нова универзална електронска карта (Универсальная электронная карта (УЭК). На овом основном средству идентификације, тј. личној карти, чуваће се информације о свим документима који постоје код грађанина: пасошки подаци, подаци из возачке дозволе, осигуравајуће полисе, здравствена књижица. Уз то, осим функције потврђивања идентитета у свим приликама користиће се и као инструмент плаћања тј. универзални финансијски инструмент - банковна картица која ће моћи да се користи и у Русији, и у иностранству. 

Предлажемо вашој пажњи посланицу Архијерејског Синода РИПЦ у вези са доношењем закона о Универзалној електронској карти (УЕК) од стране власти Руске Федерације.

Обраћање Архијерејског Синода

чедима Руске Истински Православне Цркве

и свим православним хришћанима

у вези са доношењем закона о универзалној електронској карти (УЕК)

од стране власти Руске Федерације.

Архијерејски Синод Руске Истински Православне Цркве, одговарајући на широко изражену забринутост и протесте чеда Цркве изазване доношењем закона о Универзалној електронској карти (УЕК) од стране власти Руске Федерације, сматра за неопходно да изрази свој протест и став у односу на одлуку која је донета.

Видимо да се доношење закона о УЕК остварује без учешћа грађана Русије и без узимања њиховог мишљења у обзир. Тако се у потпуности игнорише протест значајног дела друштва који себе сматра традиционално православним. Закон се доноси само у бирократској процедури, без разматрања у Државној Думи РФ или општенародног изјашњавања. Ово је очигледно још једна законодавна етапа у процесу који води ка остварењу тоталне контроле над личношћу грађанина и потчињавању његовог живота условима који се приближавају успостављању глобалног светског поретка. У извештају "Глобализација као инструмент стварања нове Вавилонске куле" који је прочитан на Светом Сабору Руске Истински Православне Цркве (2008) чедима наше Цркве скренули смо пажњу на суштину појаве која носи назив "глобализација":

ОДЛУКА о стављању ван снаге Акта о канонизацији

Кликни на слику за оригинални текст ОДЛУКЕ!

На сајту „Церковная Жизнь“, званичном органу Синода Руске Истински Православне Цркве данас је објављена ОДЛУКА Архијерејског Синода

Руске Истински Православне Цркве о стављању ван снаге Акта о прибрајању свештеномученика архиепископа Гермогена (Максимова).

Уз одлуку је објављено и опширно објашњење разлога који су подстакли покретање иницијативе за спорну канонизацију Архиепископа Гермогена.

Редакција блога СрбинИП објављује превод ових документа.

ОЧЕКИВАНИ НАПАД ПОВОДОМ СПОРНЕ ОДЛУКЕ О КАНОНИЗАЦИЈИ АРХИЕП. ГЕРМОГЕНА ОД СТРАНЕ РИПЦ

Сајт СПЦ - Аустралије и Новог Зеланда (Кликни на слику да видиш текст!)

Данас је на званичном сајту Српске Православне Цркве – Аустралије и Новог Зеланда објављен текст који оштро, може се чак рећи и са правом, али надасве злонамерно критикује решење Архијерејског Синода РИПЦ (кога називају сектом) о наводној канонизацији руског архијереја из периода Другог светског рата - Архиепископа Гермогена (Максимова) кога су по заузимању Загреба зверски мучили и стрељали југословенски комунисти. Архиепископ Гермоген је у време ткз. Независне Државе Хрватске, геноцидне државне творевине под   протекторатом Нацистичке Немачке, био постављен за поглавара - „Митрополита“ исполитизоване псеудо црквене организације ткз. Хрватске Православне Цркве. Током друге половине месеца октобра, текуће године у украјинском граду Одеси одржано је редовно заседање Архијерејског Синода Руске Истински Православне Цркве. Између осталих, на овоме Сабору је донешена одлука  да се присаједине сабору Руских Новомученика и Исповедника неколико руских клирика на челу са Архиепископом Гермогеном, мучених и на крају побијених од стране југословенских комуниста 1945. године. (Погледај) На самоме делу канонизација још није реализована него је само донешена одлука која обавезно претходи таквом чину. Када је прочитао ову вест јеромонах Акакије је одмах без оклевања упутио протесно писмо адресирано на: Првојерарха РИПЦ, Његово Високопреосвештенство Архиепископа Тихона; на адресу Свештеног Синода РИПЦ и на адресу сајта „catacomb.org“. После овога писма које у наставку објављујемо уследила је међусобна преписка која је резултирала стопирањем целог овога случаја до прве могућности могућег Саборног оповргнућа и поништења спорне Синодске одлуке од стране Архијереја РИПЦ.

РЕФЕРАТ НА ТЕМУ ОБЈЕДИЊЕЊА (Истинске) РЗЦ

Септембар 2009. са уједињујућег сабора Грчке и Руске ИПЦ
Први слева протојереј Виктор Мелехов као званични члан делегације РИПЦ

УЈЕДИЊЕЊЕ РАЗДВОЈЕНИХ ДЕЛОВА НЕКАДА ЈЕДИНСТВЕНЕ

РУСКЕ ЗАГРАНИЧНЕ ЦРКВЕ

Протојереј Виктор Мелехов

мај 2010

по благослову Синода епископа

Руске Истински Православне Цркве

Недавно је  више чланака и писама објављених  и ширених путем интернета адресовано на различите делове Руске Цркве (тј. онe који се не слажу са Московском Патријаршијом и недавно јој прикљученом РЗЦ под Митрополитом Иларионом).  У тим писмима и чланцима се апелује на дотичне групе да се уједине у јединствено тело јерарха и верних. Поједини аутори су били критички настројени према  епископима ових различитих јурисдикција, оптужујући их за личне амбиције, мане, па чак и фанатизам и екстремизам.  Други су кривили неке јерархе  да су, због њихових строгих Православних ставова и тумачења, довели целу ствар у пат-позицију…

СТАВОВИ: ЦРКВЕНО СНИСХОЂЕЊЕ - ИКОНОМИЈА

Епископ РЗЦ - РИПЦ, Трентонски и Северно-Амерички СТЕФАН

ШТА ЈЕ ЗАПРАВО ИКОНОМИЈА?

Христос Воскресе! – Ваистину Воскресе!

Од када је дошло до сједињења Руске Заграничне Цркве под Митрополитом Лавром са Московском Патријаршијом, многи верници из Руске Заграничне Цркве потражили су прибежиште у различитим грчким и другим јурисдикцијама, углавном због потребе за Истински Православном Црквом у близини места где живе.

Актуелности

На слици Архиепископ Тихон Омски и Сибирски председник Синода Руске Истински Православне Цркве

Од уредништва блога: Поводом коначних припрема за уједињујући Сабор двеју Истински Православних Цркава - Грчке и Руске објављујемо званичну преписку између та два Синода

ПИСМО ГРЧКОЈ ИСТИНСКИ ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ

Упућено од стране Руске Истински Православне Цркве

Драгим у Господу Архијерејима – Првојерарху Истински Православне Цркве Грчке Најблаженијем Хризостому Архиепископу Атинском и целе Грчке, и целом Светом Синоду – поздрављамо Вас у Васкрслом тридневно Господу нашем Исусу Христу!

Срдачно Вас честитамо Светло Христово Васкрсење и желимо свим чедима Истински Православне Цркве у Грчкој, на челу са светим Синодом, духовне радости и јединство у Христу! 

Са радошћу Вас обавештавамо да је писмо које смо примили од секретара Вашег Светог Синода епископа Фотија Маратонског у нама утврдило наду да је у скоријој будућности могуће, после заједничког договора у вези свих комплексних питања и проблема, који се тичу осуде јереси екуменизма и сергијанизма и нарочито питања у вези чина примања клирика и мирјана из разних јеретичких и расколничких група, а исто тако после завршне заједнички донешене позитивне одлуке, установити Евхаристијско и молитвено општење међу нашим Црквама. Надамо се на Божији благослов за ово свето дело јединства Светих Божијих Цркава и на Његову милост ка нама који чекамо братско општење у истини. 
Тражимо опроштај за кашњење нашег одговора које је изазвано ванредним обавезама свих наших Архијереја обилажењем епархија у време Великог поста и надамо се Вашем разумевању.
Сагласно питању Вашег секретара епископа Фотија о могућем времену наше посете Грчкој саопштавамо вам, да је после саветовања са нашим Архијерејима били одређени могући датуми наше посете – почињући од 10/23 јуна (св. Јона митрополит Тобољски и преп. Теофан Антиохијски) па до 22/5 јула (свештмуч. Евсевије Самосатски) ове године. Ако ви имате предлог за неки други датум, молимо да нас обавестите.
Са љубављу у Господу и надом на пуноћу општења у Христу, у име свих Архијереја Синода РИПЦ,

Архиепископ Тихон, Омски и Сибирски, председник Архијерејског Синода РИПЦ. 12/25 априла, 
преп. Василије, еп. Паријски, исповедник.  

Биографија

СХИАРХИЕПИСКОП ЛАЗАР (ЖУРБЕНКО)

Кратка биографија

Високопреосвећени Лазар (у свету Теодор Јосифович Журбенко), архиепископ одески и тамбовски, председник Архијерејског Синода Руске Истински Православне (катакомбне) Цркве. Родио се 1931. године у време вештачки изазваног, од стране совјетске власти, великог помора од глади 30-их година. Осиротео је: Мајка му је умрла од глади, а деда и баба били су послани у Сибир, где су и погинули. Духовно је васпитан од стране стараца Истински Православне Цркве (ИПЦ) на Кубану. 4/17 септембра 1947. године, са шеснаест година, бива тајно пострижен у монаштво са именом Теодосије, од стране старца Теодосија (Кашињина) кавкаског. 8/21 марта 1950. године као деветнаестогодишњак бива ухапшен од стране совјетских власти због припадности ИПЦ и осуђен на 10 година стаљинових концлогора. Казну је издржавао у Карагандиском концлогору радећи исцрпљујуће послове у бакарним рудницима, каменоломима, сечи шума ит. с. У логору је не једном мучен и понижаван ради вере. У логору је био у тајном контакту са катакомбним исповедницима. 1955. године, после смрти Стаљина и објављивања амнестије, изможден тешким физичким пословима, глађу и болестима због лошег здравственог стања је ослобођен.

После логора, населио се по благослову катакомбних стараца у манастир Глинска пустиња. Духовно језгро манастира састављали су подвижници који су у њему живели још пре 1922. године, а крајем 20-их припадали су Катакомбној Цркви. 1958 таквих монаха у манастиру је било једна петина. Настојатељ манастира се саосећао са истински православнима и бранио их од напада неких монаха зато што они нису примали тајинства МП. Када су власти затвориле манастир он се вратио на Кубан, тамо се духовно хранио код катакомбних стараца Тимотеја и Герасима. Скривао се од власти, странствовао је и занимао се пчеларством.
Почетком 60-их година посредством светогорских стараца успоставио је тајну преписку са епископом РПЦЗ Леонтијем (Филиповичем) Чилеанским. Та преписка монаха Теодосија је удовствујућoј ИПЦ, свештенству и верном народу омогућила тајну везу са истинским епископом. Они су архиепископа Леонтија почели да сматрају својим епископом. На такав начин успостављено је духовно општење између ИПЦ у Русији и РПЦЗ. Тада је ИПЦ могла да отпочне званично помињање првојерараха РПЦЗ. Пошто је сам примљен под омофор архиепископа Леонтија, монах Теодосије је проследио Молбе у вези регулисања канонског положаја и примања под његов епископски омофор јеромонаха Илариона (Андрејевског), о. Амвросија (Капинуса) и о. Игњатија (Скљарова) из Вороњежа, о. Михаила (Рождественског) из Петрограда и о. Никите (Лехана) из Харкова и као и многих других катакомбних свештенослужитеља. 

На фотографији архијереји РЗЦ Архиепископ Леонтије (Филипович) Чилеански, архиепископ Јован (Максимович) Западно-Амерички и епископ Нектарије (Концевич) Сијетелски

1971. године по писменом благослову и препоруци архиеп. Леонтија, за потребе Катакомбне Цркве монаха Теодосија тајно је рукоположио у чин свештеника архиепископ Вењамин (Новицки), који је одлежао 12-о годишњи затвор у стаљиновим концлогорима на Колими и који је нешто раније (за време рата) рукоположио и самог епископа Леонтија. То рукоположење се може сматрати крајњом икономијом на коју се одлучио архиеп. Леонтије невидећи други начин како да рукоположи о. Теодосија у чин свештенослужитеља. Био је приморан да то препусти епископу МП-а, којега је добро познавао као часног али у исто време слабог да издржи тортуре совјетске власти епископа. Јеромонаха Теодосија је одмах примио под свој омофор, кроз чин покајања, онако како се примају свештенослужитељи из МП. 1975. године је од стране ученика св. старца Амвросија оптинског - схиархимандрита Амвросија (Иванова) био тајно пострижен у малу схиму са именом Лазар. Ново име је такође писмено благословио архиеп. Леонтије. Јеромонах Лазар је покушавао да емигрира из СССР али му то није пошло за руком.

Средином 70-их јеромонах Лазар је основао неколико катакомбних манастира на Кубану. Постригао је у схиму са именом Серафим познатог катакомбног старца- исповедника о. Висариона (Маркова) из Тамбова, који је завештао својој пастви да се по његовој смрти духовно напасају код о. Лазара. Пред своју смрт својој пастви је завештао да пређу под духовно руководство о. Лазара и катакомбни старац- исповедник о. Тимотеј (Несговоров), таквих примера је било још. На тај начин крајем 70-их година, под духовно руководство о. Лазара прешле су многобројне катакомбне обудовевше заједнице од Сибира и Казахстана до Кубана и Украјине. Нико од њих није признавао новојављене катакомбне самосвјатске групе «поздјејевце», «секачевце», «алтејевце» и друге, оријентисали су се искључиво на духовно јединство са РПЦЗ. 
1981. године 11. јануара, у Женеви архиепископ РПЦЗ Антоније (Бартошевич) западно-европски на очиглед свих узводи јеромонаха Лазара у чин архимандрита. 1982. године 27/10 маја, по благослову првојерарха РПЦЗ митрополита Филарета (Вознесенског) архимандрит Лазар бива тајно узведен у чин епископа Катакомбне Цркве руком тајног епископа РПЦЗ Варнаве, допутовавшег ради тога у Русију, који је такође тајно рукоположен у епископа ради хиротоније епископа Лазара. Кандидатуру епископа Лазара лично је потврдио митрополит Филарет (Вознесенски).

Архијерејска грамата, потврда о канонској хиротонији
 еп. Лазара Журбенка издата Синодом Руске Заграничне Цркве

Епископ Лазар је одмах започео подвиг служења Катакомбној Цркви, непрестано се скривајући од власти, прелазио је са места на место, тајно је служио по кућама и рукополагао за обудовљене парохије ИПЦ нове свештенике.
Крајем 80-их и почетком 90-их после објављивања «перестројке» и увођења какве такве слободе, почео је да прима под омофор РИПЦ-РПЦЗ вернике и свештенике МП, почевши са оснивањем легалних, јавних парохија РИПЦ-РПЦЗ. 1990. године катакомбни епископ Лазар члан Архијерејског Сабора РПЦЗ, узведен је у чин архиепископа. 1994. године Архијерејским Сабором РПЦЗ, под председавањем митрополита Виталија, постављен је за председника Архијерејског Савета РИПЦ. 
   

Апостолско прејемство

Кратак историјат Апостолског прејемства
РУСКА ИСТИНСКИ ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА

Обновљена под омофором РПЦЗ

20/10 маја, 1982 г. ускоро после прослављања, од стране Руске Заграничне Цркве, Сабора светих новомученика и исповедника руских, садејством РПЦЗ и по благослову светитеља митрополита Филарета (Вознесенског) поновно је установљено апостолско прејемство у Истински Православној Катакомбној Цркви у Русији, удовствујућој фактички од 60-их година. 

Успостављање апостолског прејемства у Руској Катакомбној Истински Православној Цркви било је реализовано активним учешћем Западно-Европске Епархије РПЦЗ. Територијално она је била најближа границама безбожног СССР, ради тога је њеним клирицима средином 70-их година пошло за руком да успоставе тајну везу са представницима Катакомбне Цркве у Русији. После упокојења архиепископа Леонтија (Филиповича) чилеанског, ту мисију, после кратког прекида преузео је архиепископ Антоније (Бартошевич) женевски и западно-европски. Његовим благословом у Русију је тајно слана православна литература, а из Русије је су стизала катакомбна издања, сведочанства о прогонима за веру. Крајем 70-их и почетком 80-их година страдајући од обезглављености многи катакомбни истински православни хришћани у СССР почињу да помињу владику Антонија као свог канонског архијереја, обраћају се њему за благослове и савете. Таква веза са архиепископом Антонијем, као раније са архиепископом Леонтијем реализовала се посредством катакомбног јеромонаха Лазара (Журбенка). 11 јануара 1981 године у Крстовоздвиженском храму града Женеве архиепископ Антоније је извршио узвођење јеромонаха Лазара у чин архимандрита. Ради што веће повезаности са прогоњеном Црквом у Русији, благословом митрополита Филарета (Вознесенског, +1996), у потпуној тајности рукоположен је у тајног епископа РПЦЗ клирик западно-европске епархије јеромонах Варнава (Прокофјев), који је за спољашност још дуго времена остао немонахујући протојереј Владимир. Посредством својих рођака који су радили у амбасади Француске у Москви, он је имао могућност да неометано посећује СССР. 
Као обичан туриста почетком 1982. године тајни епископ Варнава посетио је Совјетски Савез, где је по благослову митрополита Филарета и владике Антонија 27/10 маја 1982. године у стану катакомбне монахиње Теодоре у Москви тајно рукоположио у чин епископа Катакомбне Цркве архимандрита Лазара, са титулом епископ томбовски и моршански. Од тада је између две сестринске Цркве - Руске Заграничне и Катакомбне успостављено не само духовно него и евхаристијско јединство. Тачно тада 1982 године, не много времена после тајне хиротоније новог епископа Лазара за Катакомбну Цркву, у Монтреалу (Канада) почела је обилно да мироточи Иверска икона Божије Матере у целом свету позната као «Монтреалска».

СВЕТИЊА РУСКЕ ИСТИНСКИ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

БЛАГОУХАЈУЋА КОПИЈА МОНТРЕАЛСКЕ МИРОТОЧИВЕ ИКОНЕ

Много пута је пресвета владичица Богородица пружала своју помоћ људима земље Руске. Многе је крепила и подржавала у најтежим моментима живота, нарочито у време страшних искушења и горког мучења Свете Русије од стране безбожне власти, када је Истинска Црква Православна била принуђена сићи у катакомбе. Када се приближава крај слабим силама људским и када крст који се носи, својом тежином вуче све до земље, само тада долази неочекивана помоћ свише, која помаже даље кретање на не тако лаком путу спасења. Такву неочекивану помоћ примили су истински православни хришћани Русије од Пресвете Владичице наше у ово жалосно и претешко време за свету Цркву. Свима је, надамо се позната мироточива Иверска икона, познатија као Монтреалска. У целој историји Цркве такво обилно мироточење није никада забележено. Ко се удостоио видети Монтреалску икону у време богослужења када је у моменту натапала велику парчад вате положене у доњи део рама - ладицу, тако да се миро преливало, а свештеници нису стизали да замене вату, може то да потврди. Многи су преко ње добили исцељење, а миро које је из ње точило хиљаде људи је направило причастницима благости Царице Небеске. Та икона је обишла готово цео свет и једино место на којем није однешена била је Русија. То је много жалостило благочестивог власника - чувара чудотворне иконе Мотреалске – иконописца брата Јосифа Муњоза, духовног сина архијереја Леонтија чилеанског. Желећи да се благодат коју точи чудотворна икона Иверска, дотакне и Руске свете земље, брат Јосиф је по посебном унутрашњем призиву решио да преда Русији копију те иконе.
Изабраник Мајке Божије - брат Јосиф Муњоз
Даску за ту икону је наручио тако да буде индетична чудотворној икони. У њу је поставио честице пет угодника Божијих – преподобномученице Велике Кнегиње Јелисавете, св. Бесребреника мученика Козме и Дамјана, св. муч Трифуна и св. мученика Виктора. Затим је брат Јосиф са посебном бригом припремио даску, позлатио је и са молитвом отпочео иконописање. За боје је изабрао најквалитетније пигменте. Рад на икони је тешко ишао, али је на крају успешно завршена. Готову икону брат Јосиф ставио је у пређашњи рам оригиналне чудотворне Монтреалске иконе, која је у то време већ имала нови скупљи и раскошнији рам. Почео је размишљати, коме да уручи ту нову икону. И баш тада у току ноћи 30 септембра/12 августа 1993. године, иконописац је у сну видео свога духовног оца – архиепископа чилеанског Леонтија, који је сијао у епископској одежди, са жезлом. Владика је рекао да икона треба да буде уручена стубу Истинске Цркве. Када је брат Јосиф упитао ко је тај стуб, владика је произнео име архиепископа Лазара. Владика је још рекао да ће се та нова икона прославити многим чудима, а као знак да његове речи нису лажне, отпашће покров са чудотворне Иверске иконе. Када се пробудио, брат Јосиф је одмах отишао Иверској икони и видео је да покров лежи на поду. То је веома изненадило брата Јосифа јер у собу где се чувала икона нико не улази. Тада је брат Јосиф разумео, да је тај сан – знамење са Оног света и чврсто је решио да испуни вољу Божије Матере, предану му владиком Леонтијем. Није прошло ни 6 дана, на навечерје празника Преображења Господњег благочестива мирјанка Јелена Сергејевна Навар – Голицина на молбу брата Јосифа отишла је у Москву да би предала копију Иверске иконе архиепископу Лазару. Последњу ноћ пред одласком за Русију копија је била прислоњена лицем на чудотворну икону, затим је стављена у рам Монтреалске иконе и у њему је 18/31 августа милошћу Божијом предана првојерарху Руске Истински Православне Цркве владики Лазару Журбенку одескоме. Заједно са иконом предана је и вата са миром од чудотворне иконе и делић ризе светитеља Јована (Максимовича) шангајског. Све те бесцене светиње које су донете у Одесу и које су радосно дочекане од стране старца – архиепископа Лазара и парохијана саборног храма св. праведног Јована кронштадског Руске Истински Православне Цркве, где се и сада са великим поштовањем чувају. Акатист Божијој Матери пред чудотворном иконом Иверском Благоухајућом чита се у храму св. пр. Јована кронштадског постојано ево већ 15 година, а душе верујућих истинских православних хришћана испуњавају се радошћу од сазнања да их Владичица Богородица није оставила у ово страшно време и они чврсто верују, да ходе правилним путем, који води ка спасењу. Посебан промисао и брига Божија за свету Руску Истински Православну Цркву, као и смисао виђења брата Јосифа Муњоза открио се тек после његове мученичке кончине, и тајанственог нестанка оригиналне мироточиве иконе Мајке Божије Монтреалске, из просторија синода Руске Православне Цркве Заграничне баш у тренутку када су њени јерарси чврсто заузели курс, супротан курсу св. Филарета - курс ка зближавању са Светским православљем. Подсетимо се, Господ је показао да је Њему угодан ревнитељски пут којим је ишао светитељ Филарет: године 1982. пројавило се велико чудо милости Божије – чудотворна мироточива икона Мајке божије Иверске – Монтреалске, која је током петнаест година непрестано точила миро да би чудесно нестала 1997. године. Тада се Одеска благоухајућа икона Иверске Мајке Божије показала јединственом. То је посебно постало јасно, када је нестала и сама РПЦЗ, која се Сјединила са Светским православљем. Светилник Истински Православне Вере и Цркве пренео се тако обратно у свету Русију, у У Цркву Катакомбну, Истински Православну, чија глава је промислом Божијим био старец – архиепископ Лазар одески. Његов данашњи наследник је његово високопреосвештенство архиепископ омски и сибирски г. Тихон.  
Владике Тихон и Лазар са благоухајућом копијом Монтреалске Портаитисе

Oмологија вере РИПЦ

ОМОЛОГИЈА ВЕРЕ
РУСКЕ ИСТИНСКИ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
Одређење Свештеног Сабора
о вероисповедним и еклисиолошким основама
Руске Истински Православне Цркве

У име Оца и Сина и Светога Духа.
Руска Истински Православна Црква исповеда и чува православну хришћанску веру онако како је чува Свето Предање од оснивања Свете Саборне и Апостолске Православне Цркве Хистове, као што је то било до 1927. године у Помесној Руској Цркви, и као што ју је исповеднички чувала Катакомбна Црква, а и Руска Загранична Црква све до 2000. године.
Ми верујемо у Троједног Бога Пресвету Тројицу, као што је изложено у Никејско-Цариградском Символу вере, и у Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву, коју је створио Господ наш Исус Христос и која је стуб и тврђава Истине (1. Тим. 3,15). Верујемо да је Црква Тело Христово, Богочовечански организам и да сви ми, верни, чинимо његово Тело, а Глава Цркве је Господ Исус Христос (Кол. 1,18). Верујемо да је врата пакла не могу надвладати (Мт. 16,18). Она не може да буде уништена, разорена или подељена, као ни Сам Господ, те јој стога није потребно "спасавање" људским силама.
У потпуном једномислију са Символом вере ми исповедамо једно крштење за отпуштење грехова. Руска Истински Православна Црква се строго придржава црквених правила која прописују да се оно обавља трикратним и потпуним погружењем у воду, у име Оца и Сина и Светога Духа.
Оно што су примили и утврдили Свети Апостоли и Свети Оци Цркве, то и ми примамо и утврђујемо, а што су они одбацили и анатемисали, то и ми одбацујемо и анатемишемо, без додавања или одузимања. Заједно са Оцима Седмог Васељенског Сабора објављујемо: "Ми следујемо древним предањима Васељенске Цркве; чувамо одредбе Отаца; предајемо проклетству оне који Васељенској Цркви било шта додају или одузимају".
Руска Истински Православна Црква представља неодвојиви део Помесне Руске Цркве и аутономна је на саборним начелима, у складу са Одлуком Најсветијег Патријарха Тихона, Светог Синода и Вишег Црквеног Савета Руске Цркве бр. 362 од 7/20. новембра 1920. године. Ми имамо канонску прејемственост од Катакомбне Руске Цркве и Руске Православне Заграничне Цркве, као два равноправна и духовно јединствена дела истинске Руске Цркве, која су под разним црквеним управама пребивале у евхаристијском и канонском општењу, као што је то било у време Светог Мученика Митрополита Петра Крутицког, и као што је благословио последњи законити првојерарх Руске Заграничне Цркве митрополит Виталије. Ми исповедамо духовно и еклисиолошко јединство са Светим Новомученицима Руским и Оцима - Исповедницима Катакомбне Цркве, а такође са првојерарсима Руске Заграничне Цркве и Њеним истакнутим јерарсима и пастирима.
Исповедајући да Црква спасава човека, а не човек Цркву, ми одбацујемо сергијанство које исповеда Московска Патријаршија, названо тако по митрополиту Сергију (Страгородском), као посебан облик апостасије и еклисиолошку јерес. Ово лажно учење је неспојиво са учењем Светих Отаца о Цркви и о власти, јер сергијанство – то је унутрашња спремност православног хришћанина на компромис са богоборством, а у ширем смислу – на компромис са лажима, са сваким злом, са стихијама овог света. Та спремност долази из срца, из духовног стања самог човека, стога тврдимо да је Московска патријаршија лукава када сергијанство назива привременом појавом, условљеном политичком ситуацијом. Уздижући сергијанство, то јест компромис са богоборством, као норму црквеног живота, Московска патријаршија самим тим припрема своју паству за признавање власти антихриста као законите, и за примање жига звери на десну руку њихову (Отк. 13,16). Ми тврдимо да истинско Православље у страдалној Отаџбини не може да се препороди без свести о сергијанском паду и без покајања због тог пада.
Ми смо једнодушни са Светим Новомученицима и Исповедницима Руским, и Катакомбним Оцима - Исповедницима, а такође и са истакнутим јерарсима и пастирима Руске Заграничне Цркве у оцени да је сергијанство – јерес, а да Московска патријаршија, која је из њега рођена, "новообновљенски раскол", који је ступио у симфонију са богоборачком влашћу и на који се могу применити одлуке и канонске казне које је Руска Црква изрекла против обновљенаца и њихове јерархије. Пошто је настала као раскол, Московска патријаршија себе незаконито назива "Мајком - Црквом".
Наша вера у јединство и јединственост Свете Саборне и Апостолске цркве неспојива је са екуменизмом, стога ми екуменизам сматрамо за јерес која гази Православну веру. Исповедајући јединство са наслеђем Руске Заграничне Цркве, ми потврђујемо осуду јереси екуменизма и саборску анатему те јереси "и оних који имају општење са овим јеретицима или им помажу или штите њихову нову јерес екуменизма" изречену на Сабору Заграничне Цркве 1983. године. Учешће Московске патријаршије у екуменистичком покрету не представља појединачно иступање одређених архијереја, него курс цркве саборно утврђен на Архијерејском Сабору МП из 1961. године. Ступивши у "Светски савет цркава" Московска патријаршија је себе одредила не само као новообновљенски раскол, него и као јеретичку заједницу која је потпала и под анатему Светог Патријарха Тихона и Сверуског Сабора против комуниста и свих њихових сарадника, и под анатему Сабора Руске Заграничне Цркве.
Под саборску анатему против јереси екуменизма из 1983. године потпадају и сви јерарси и клирици официјелних Помесних Цркава који исповедају евхаристијско јединство и тако саучествују у свејереси екуменизма, примања новог календара, модернизма, у успостављању новог светског поретка. Зато ни са ким од њих Руска Истински Православна Црква не може имати евхаристијског општења и јединства, и, следујући светоотачком учењу, одређује да је официјелно светско православље отпало од Цркве Христове и да су његове свете тајне неделотворне за спасење. Овим ми исповедамо сведочанство црквеног Предања о томе да благодат Духа Светога спасоносно делује само у Истинској Цркви Христовој, којој расколници и јеретици не припадају.
Ми се одричемо погубног мишљења које постоји, да јеретици и расколници нису отпали, него представљају такозване "болесне удове Цркве", на које благодат Божија делује једнако спасоносно као и на чланове Истинске Православне Цркве. Исповедамо да су сви чланови Цркве који живе у свету и носе тело, болесни од својих грехова, и да само у Истинској Цркви Христовој могу да добију право исцељење и спасење. А скретање у јереси и расколе није ништа друго него отпадање од Тела Истинске Православне Цркве. Стога Московска патријаршија, као што су учили Руски Свети Новомученици, не представља истинску Цркву Христову и њене тајне не могу бити делотворне за спасење.
Ипак, ми овим не преузимамо Суд Божији нити дрско изјављујемо како Господ није у стању да обрати у покајање и спасе искрену хришћанску душу која пребива у официјелној Цркви, него тврдимо да је спасење могуће само уласком у Цркву Христову.
Одређујемо да клирике који из Московске патријаршије долазе у Истинску Цркву треба примати кроз покајање и обављање допунског полагања руку (хиротесије) архијереја Истинске Православне Цркве, са циљем допуне рукоположења које су ти клирици добили од одступничке јерархије Московске патријаршије.
Поводом форме примања из јеретичких и расколничких заједница Руска Истински-Православна Црква, као део некад јединствене Помесне Руске Цркве, наставља да чува Њено наслеђе, историјски настала помесна предања и саборске одлуке, којима је у основ био положен принцип црквене икономије, како, по речима Првојерарха Руске Заграничне Цркве Светитеља Филарета (Вознесенског), "од Цркве не би били одгурнути многи".
Без обзира на то што данас у пракси појединих истински-православних Цркава постоји допустива разлика по питању чина примања световњака, ми сматрамо да је неопходно ићи ка превладавању тих разлика, полазећи од догматског учења Цркве. У први мах према тој разлици у чиновима пријема можемо се односити онако како је писао свети Кипријан Картагински: "Неко ће рећи: шта ће бити са онима који су пре овога, када су се из јереси обратили Цркви, били примљени у Цркву без крштења? Господ је, по милосрђу Своме, у стању да им дарује опроштај, и да оне који су након примања у Цркву починули не лиши дарова Своје Цркве".
Као основ за измену чина пријема световњака из Московске патријаршије могу да послуже, на пример, факти отвореног, званичног саслуживања јерараха Московске патријаршије са римокатолицима или другим јеретицима.
Исповедајући РИПЦ као истинску Руску Цркву, канонску наследницу Катакомбне и Заграничне Цркве, ми се не осамљујемо, нити ћемо се дрзнути да о себи мислимо као о "јединој истинитој Цркви".
Ми исповедамо јединство вере са нашом браћом – старокалендарским истински православним хришћанима у Грчкој и другим земљама, који су одбацили унију са екуменистичким и новокалендарским официјелним православљем, не прихватајући јерес екуменизма како у отвореном исповедању, тако и скривену у учењу о удовима Цркве "болесним у вери".
Свети Сабор Руске Истински-Православне Цркве потврђује важност одлука Сабора Руске Заграничне Цркве од 15/28. августа 1932. године, који је решио "да осуди масонство, као учење и организацију непријатељску хришћанству, да осуди такође сва учења и организације сродне масонству". У складу са овом саборском одлуком осуди подлежу и идеја о стварању "новог светског поретка" коју је изнедрило масонство, а такође и процеси глобализације и глобалне контроле над човечанством који се са тим циљем уводе, усмерени на припремање људског друштва за успостављање будуће власти антихриста.
Чувајући верност наслеђу Светих Новомученика и Исповедника Катакомбне Цркве, ми сведочимо да је за истински - православне архипастире и пастире недопустиво учешће у политичкој делатности, као једном од облика светских процеса апостасије. У своме служењу православни пастир треба да чува своју паству од погубног утицаја "овог света" и официјелног православља које иде у корак са њим, као и од његове веште подвале, тзв. "алтернативног православља", објашњавајући својој пастви погубност оваквих појава. Обе ове појаве, које окружују Цркву и слева и сдесна, воде порекло од једног те истог извора апостасије овог света и туђи су Истинском Православљу.
Ми исповедамо своју приврженост "царском" средњем путу црквеног служења. Одбацујемо како крајње слева, тако и крајње сдесна удаљавања од Православља – секташтво, лажно православље и лажну мистику, фанатизам, политиканство и партијашење, сумњичавост и мржњу – те нехришћанске особине које су толико раширене у савременој црквеној средини. Све оне су, по речима апостола, назване "ревношћу не по разуму", а лажно се издају за "исповедништво" и "ревност за чистоту православља".
Заједно са истакнутим Светитељима Васељенске и Руске Цркве ми верујемо да је Богом установљена власт – православно Царство. Тугујемо због тога што су наши преци изгубили Богом дано Руско Царство и молимо се Господу за његову обнову. Ипак, сведочимо такође да истинско Православно Царство у Русији може бити успостављено само после покајања руског народа и његовог повратка у Истинску Цркву, јер у лажној цркви не може бити ни истинског покајања, ни обнове православне монархије. Монархија, установљена са благословом цркве лукавих, у самом свом темељу имаће лукавство. Такво царство Богу није угодно. Чак и ако би било велико и моћно, оно би само припремало терен за долазак антихриста.
Позивамо све православне хришћане на стојање у Истини, на усиљену покајну молитву и јединство око своје Свете Мајке – Истинске Православне Цркве. Духовни препород и сваке поједине људске душе, и друштва у целини могућ је само кроз покајање и саборно учешће свих нас у Телу Христовом, у Коме дејствује Дух Свети – Дух Истине и Љубави. Губитак истинске саборности у људском друштву води ка губитку причасности Телу Христовом, па дакле и ка губитку благотворног дејства благодати Духа Светога на то друштво. Такво благодатно дејство могуће је само кроз Истинску Цркву Христову.
Схватајући то, савремени свет покушава да Истинску Цркву замени духовним сурогатима и лажним црквама. Стога за православног хришћанина ништа не може да буде важније од правог препорода Истинске Православне Цркве, чисте Невесте Христове, која чува верност свом Небеском Женику. Изван Цркве немогуће је истинско духовно исцељење душе поражене страстима и спасење. Амин.

Свештени Сабор Руске Истински Православне Цркве

Овај документ ОМОЛОГИЈЕ усвојен је на Свештеном Сабору РИПЦ у Богоспасаваном граду Одеси, Украјина.
17/30. октобра 2008. год.
спомен Светог Пророка Осије
и Праведног Лазара Четвородневног, Епископа Китијског

Документи

Да ли тумачење догмата Искупљења које је дао Најблаженији Митрополит Антоније (Храповицки), Првојерарх Руске Заграничне Цркве, представља званично учење Руске Истински Православне Цркве?

Е-mail од Владике Тихона датиран 19. септембар 2008. 19.04

СПРАВКА

В Канцелярию Председателя Архиерейского Синода поступил вопрос, является ли толкование догмата Искупления Блаженнейшим Митрополитом Антонием (Храповицким), Первоиерархом Русской Православной Церкви Заграницей, официальным учением РИПЦ. Отвечая на вопрос, извещаем, что толкование Блаженнейшим Митрополитом Антонием догмата Искупления – это частное богословское мнение, оно не является официальным учением Русской Истинно-Православной Церкви, также как не являлось таковым в Русской Зарубежной Церкви.

+Тихон,
Архиепископ Омский и Сибирский,
Председатель Архиерейского Синода
Русской Истинно-Православной Церкви

Превод на Српски језик:

ОБАВЕШТЕЊЕ

У Канцеларију Председника Архијерејског Синода стигло је питање, да ли тумачење догмата Искупљења које је дао Најблаженији Митрополит Антоније (Храповицки), Првојерарх Руске Заграничне Цркве, представља званично учење Руске Истински Православне Цркве. Одговарајући на питање, извештавам да тумачење догмата Искупљења које је дао Најблаженији Митрополит Антоније представља појединачно богословско мишљење и да не представља званично учење РИПЦ, као што није било такво ни у Руској Заграничној Цркви.

+ Тихон
Архиепископ Омски и Сибирски,
Председник Архијерејског Синода
Руске Истински Православне Цркве

Историјат

РУСКИ ЛЕСНЕНСКИ ЖЕНСКИ МАНАСТИР

Провемон, Француска

Историјат Лесненског манастира је тесно везан са историјом Лесниске чудотворне иконе Пресвете Богородице. Икона је нађена на чудесан начин, на празник Воздвижења часног Крста Господњег 14. септембра 1683. године. Икону је нашао пастир из села Лесна, Белског округа, Гроденске губерније, у густом шипражју на дрвету крушке, окружена јарким сијањем. Веома мало времена је света икона била код овога пастира, пошто је од њега одузима пољски властодржац – католик. Убрзо су га постигле несреће, те је био принуђен да светињу преда православној цркви села Букович, близу Лесне, где се она надаље и налазила ради свеопштег поклоњења православних. Када се слава о чудотворној икони Божије Макле проширила по свој околини, католичко свештенство је решило да је искористи за ширење католичанства међу православнима. Они су 1686.на силу одузели икону од православних житеља села Букович и сместили је у Лесненски римо – католички самостан који је основан почетком 18. века Лесинска чудотворна икона Божије Мајке враћена Православној Цркви. Икона је урезана на тамно – црвеном овалном камену. Од иконе је произишло мноштво чудеса. Познато је више од 500 сведочанстава чудотворења. Празновање Лесненске иконе Божије Матере врши се 8/21 септембра и на дан Свете Тројице. Данас се чудотворна икона постојано налази у Француској, у Лесненком женском манастиру у Провемону. Првобитна Лесненска обитељ основана је 1885. године заузимањем православног архиепископа Варшаског Леонтија. Прва игуманија је дошла у Лесну из Москве са пет сестара. 1889 године то сестринство је примљено у општежитељни женски манастир и имало је своје метохе у Петрограду, Холми, Варшави и Јалти. Сестре су се бавиле васпитавањем деца и обитељ је постала центар православља у тим периферним територијама Руске империје. Царска породица је два пута посетила Лесненску обитељ, Манастир су у своје време руководили преподобни Амвросије оптински и св. Праведни Јован Кронштатски . У време 1. Светског рата 1915. године сестринство је евакуисано дубоко у Русији – свих 500 монахиња и више од 600 васпитаница. После богоборног преврата 1927. на позив тадашњег архиепископа Анастасија Грибановског сестринство је прешло у Кишиневску епархију (Молдавија), а потом у краљевину Југославију, у манастир Хопово на Фрушкој Гори. Крајем 2. Светског рата када се Руска Загранична Црква, заједно са Белом емиграцијом повлачила пред надолазећом Црвеном армијом, целокупно сестринство је прешло у Француску (прво у Фрук, а потом у Провемон), где живе и данас. Овај манастир је један од најпознатијих и највећих манастира Руске Заграничне Цркве. У њему су одржавани Сабори Руске Заграничне цркве. Лесненску обитељ су често посећивали св. Јован Шангајски чудотворац, св. Филарет Вознесенски (манастир Лесна је био његова летња резиденција) као и други епископи Руске Заграничне Цркве. Иначе, манастир Лесна је познат и по специфичном четворогласном руском појању Лесненских монахиња, које ту традицију појања верно преносе са генерације на генерацију.

                                            Леснинска игуманија матушка Макрина 

На дан Преполовљења 19.04./02.05. 2007. манастир Лесна је прешао под архијерејски омофор Руске Истински Православне Цркве под председавањем архиепископа Тихона. После уније Руске Заграничне Цркве са Московском Патријаршијом сестринство на челу са игуманијом Макрином је прекинуло општење са митрополитом Лавром. Тражећи јурисдикцију најближу по духу ревнитељској традицији Руске Заграничне Цркве обратиле су се првојерарху РПЦИ архиепископу Тихону да их прими у својству ставропигијалног манастира, што подразумева да се манастир подчињава самом њему – првојерарху РПЦИ.

     Данашња игуманија Макрина са светим Филаретом (Вознесенским)