Документ: Првојераршки благослов

Пошто се у последње време појављује, тј. злонамерно објављује некакав документ блаженопочившег митрополита Виталија, последњег канонског Првојерарха Руске Заграничне Цркве који наводно оспорава каноничност хиротонија јерархије Руске Истински Православне Цркве којом данас председава Његово Високопреосвештенство Архиепископ Тихон, сматрамо за корисно да изнесемо појашњење у вези тога. У наставку доносимо факсимил оригиналног документа својеручно написаног и потписаног самим митрополитом Виталијем на званичном меморандуму Руске Заграничне Цркве упућеном Председнику Архијерејског Савета РИПЦ архиепископу Лазару (Журбенко) 26. фебруара/11. марта 2002. године као и превод самог документа на српски језик. Документ је очигледан и недвосмислен Првојераршки благослов за извршење архијерејских хиротонија и стварање Архијерејског Синода у Русији.

Превод:

„Ваше преосвештенство, драги Владико!
Бог да Вам благослови извршење хиротонија нових епископа. На Вама је обавеза да устројите свој Архијерејски Синод, који би био у сагласности са нашим Архијерејским Синодом. Ја ћу на редовном Архијерејском Сабору саопштити свим архијерејима о овом решењу. Бићемо са Русијом у јединомислију и јединодушности, без обзира на раздвојеност црквених администрација. Сам црквени живот нам то диктира. Нека Вас чува Христос и да Вас својим Омофором покрије Његова Пресвета Мајка. Ваш искрени доброжелатељ. +Митрополит Виталије (потпис)“

Треба обратити пажњу да овај историјски документ није откуцан на писаћој машини, нити је одштампан преко компјутера него га је написао својеручно митрополит Виталије. Он за састављање овог документа није тражио ничију помоћ, очигледно претпостављајући да ће се у будућности појавити оптужбе да је документ фалсификован, да потпис није аутентичан, или да је изнуђен путем обмане. У самом почетку је до тога и дошло: мансонвилски епископ Владимир (Целишчев) преко интернета је одмах изјавио да је документ фалсификован, а када је постало јасно да је документ аутентичан назвали су га „личним мишљењем митрополита“, док су самог митрополита цинично оптужили за „прекорачење пуномоћи“. Митрополит Виталије је не једном усмено потврдио аутентичност документа и своје разумевање нужности оснивања засебног Руског Синода и извршења нових хиротонија за потребе Руске пастве, без којих би нормализација црквеног живота у Русији била немогућа.

Уопштено говорећи, проблем питања канонске заснованости самосталности Руске ИПЦ у односу на Загранични Синод, и без његовог жалосног пада у унију са Московском Патријаршијом као и неканонског настајања новог Синода викарних епископа у Мансонвилу, не постоји.
Руска Катакомбна Црква је увек била део Руске Помесне Цркве, настала, као и Загранична Црква, на основу Указа патријарха Тихона бр. 362 из 1920. године.
Интересантно је навести да је на свим богослужењима традиционалне Руске Заграничне Цркве  помињано на првом месту: «Православно Епископство прогоњене Цркве Руске», па тек онда Првојерах и месни епископ. Став РПЦЗ према Руској Истински Православној (Катакомбној) Цркви увек је био недвосмислено одређен као став према прогоњеној Мајци Цркви. И што је посебно важно, горе наведени Указ патријарха Тихона у себи не садржи никакав основ по коме би Загранични Синод имао право да управља Помесном Црквом у Русији.
Архиепископ Лазар (Журбенко) је у свом Обраћању из 1993. године писао: «Ја сматрам за потребно да изјавим, да без обзира на то што се Истински Православна Катакомбна Црква налази у молитвеном и евхаристијском општењу са РПЦЗ, то су ипак и даље два различита дела Помесне Руске Православне Цркве, и сједињење та два дела се до данас није десило. Ја сам испуњавао одлуке Синода РПЦЗ и указе Првојерарха по својој доброј вољи, будући да не постоји никаква званична обавеза усаглашавања наша два дела једне Цркве. Сигурно би такав однос био и настављен, када би наши међусобни односи били засновани на поверењу, уважавању и љубави, и да имају за циљ добробит Цркве. Али услед немилих догађаја у Русији, које сам изложио у овој посланици, код мене, као и код многих других, појавиле су се озбиљне сумње у то да ли је Црквена Управа у заграничју слободна, и да ли је покреће благодат Светог Духа или можда испуњава вољу која је туђа Цркви».
Но, ако занемаримо неспорну чињеницу да Руска Истински Православна (Катакомбна) Црква није никада престала да постоји као Помесна Црква, онда да истакнемо још једном и то, да је архиепископ Лазар са епископом Вењамином, на основу Указа патријарха Тихона био обавезан да се још у време пада Њујоршког Синода и одлучне оставке митрополита Виталија на место Првојерарха РПЦЗ у корист архиепископа Лавра – и услед тога новонастале ситуације нестајања законске, канонске Црквене управе – потпуно самостално организује. Јер, тада је једино у Русији сачуван јединствени у Руској Цркви канонски орган црквеног управљања – Архијерејски Савет РИПЦ под његовим председавањем. Ипак, смирени и ненаметљиви руски архијереји нису инсистирали на спровођењу својих права у дело. Тако су дочекали да им вољени митрополит, последњи истински православни Првојерарх РПЦЗ, призна самосталност и благослови оснивање Синода.

ХАНУКЕ: Анти - Божић, Београд 2011.

Среда, 21. дец 2011.

Молитвама и паљењу свећица у синагоги Сукат Шалом у Београду, којима су  Јевреји обележили други дан празника Хануке, присуствовали су врховни Рабин Израела Јона Мецге, председник Србије Борис Тадић и епископ СПЦ Иринеј Буловић.

Врховни Рабин Израела Јона Мецге, који је упалио прву свећицу, честитајући припадницима јеврејске заједнице у Србији Хануку, захвалио се председнику Србије Борису Тадићу на свему што је учинио за "његову нацију"...

Подсетимо се шта је Ханука и шта симболизује молитвено паљење Менора свећњака од стране истакнутих грађанских и црквених личности – представника традиционално хришћанских народа и држава. Тим поводом поново објављујемо филм наше продукције који смо први пут објавили прошле године у исто ово време.

Погледајте наш видео на ову тему:

ПОЖАР ХАНУКЕ

ДУХОВНА ПОНОСИТОСТ

Најочитији пример духовне поноситости налазимо не у Риму (тамо је све  духовно више маска него принцип) него у доцнијих или данашњих Грка. Богу је  било угодно изабрати њихов језик за прослављање његова имена, а њих за  распрострањење вере у свету. Незабораван је спомен њихових мученика,  незаборавна је слава њихових духовних учитеља! Од њих су се просветлили  многи народи; и ми, Словени, од њих смо добили најбоље своје благо, истинито  познање Бога и Спаситеља нашег, чисто од сваке јереси и лажи, којима су  помрачени западни народи. Са захвалношћу и искреним уважењем спомињемо ми  тако велике трудове и заслуге Грка. Али ради тих заслуга они су се понели до  безумности. Славу својих пређашњих бораца за веру преносе они на себе и китећи се њоме узносе се пред другим народима и презиру своју по Христу  браћу. Веру, којој су служили њихови преци, не држе као општу свих који је  исповедају, но као своју, грчку, и себе као једине синове Цркве, а друге као  слуге и посвојчад. Из тог убитачног извора истиче: мржња на све народе, који  не одобравају те њихове неумесне прохтеве, а нарочито на нас Словене; жеља  да нас потчине или држе у турском ропству да би преко Турака над нама  господарили; непријатељство према нашем језику, који би, кад би могли, избацили из храмова Божијих и из употребе у служби црквеној, сасвим противно  ономе што су радили њихови првоучитељи; и, напослетку, така окорелост срца  да је племенима словенским тежи православни Грк него мухамеданац Турчин. То  је познато целом свету. Разуме се да су и друге страсти, као користољубље и  властољубље, узрок овој мржњи грчкој на Словене, али први узрок је духовна  поноситост, због које, као Јевреји у старини, готови су да себе држе  јединственим избраницима Божијим, а све друге народе нечим нижим, и  створеним да служе изабраном племену грчком. То су плодови њихове духовне поноситости: мржња на све народе и умно слепило које им не допушта да увиде  своје властите користи. Нека би Бог дао да се исправе од тог страшног  порока. Ми их и сад волимо као браћу и учитеље наше, али још ревносније  бисмо се ми старали о њихову добру, па и крв бисмо своју проливали за њих,  заборављајући свако зло и сећајући се само њихових заслуга и велике Божије  благодати која је дата њиховим прецима.

У Москви 1860. године. 

Одломак преузет из: „СРБИМА: ПОСЛАНИЦА ИЗ МОСКВЕ“.  Аутори дела – група аутора: Алексјеј Хомјаков, Михаил Погодин, Александер Кошељев, Иван Бјељајев,  Николај Јелагин, Јуриј Самарин, Петар Бесонов, Константин Аксаков, Петар  Бартењев, Феодор Чижов, Иван Аксаков.

Српски превод: Српска Краљевска академија,  Сремски Карловци, Српска манастирска штампарија, 1925. Године.

ДИМИТРИЈЕ ХОМЈАКОВ: О ЈЕЛИНСКОМ ПРАВОСЛАВЉУ

Грчки национализам историјски је повезан са Православљем и штитио га је сопственим самоочувањем, док је с друге стране у њему пронашао своје духовно утемељење. Православље и Јелинство су узајамно тако блиско повезани, да се прво ближе означава другим. Хришћанско Јелинство ово јединство доживљава и развија управо у националистичком духу. Религиозни аспект био је чинилац у националним настојањима и био им је потчињен. Нису га само Фанариоти (цариградски Грци) потчинили великојелинским сновима. Ови снови су били проткани религиозним, православним елементом који их је обојио, што је Византијском патријарху давало статус и права „етнарха“ за све хришћанске народе Истока, и поштовање као живој и одуховљеној слици Христа (Матија Властар у својој 14. синтагми, 8). Као резултат тога, сва надмоћност духовно-хришћанског елемента припадала је Јелинству, и други су могли да је усвоје једино кроз Јелинизам. У том смислу просвећени Григорије Византинац (митрополит Хиоса 1860. и Хераклиона 1888) категорички је тврдио да је „мисија Јелинства божанска и универзална“. Одатле потичу древни и непрестани захтеви Јелинства за ексклузивним вођством у Православљу, будући да се оно сматра његовим поседником и преносиоцем. 

„Што је јањичарство у држави, то је фанариотство у Цркви.
Једно другом ни у длаку није уступало, а само је разлика била у средствима.“
Светозар Никетић

Према речима првог одговора Тибингенским теолозима (мај 1576) Константинопољског патријарха Јеремије II (+1595), који говори у својству „наследника Христовог“ (у Уводу), Грчка „света Црква Божија је мајка Цркава и благодаћу Божијом заузима прво место у познању. Она се непоколебљиво поноси чистотом својих апостолских и светоотачких одлука, и док се обнавља она је древна у Православљу, и налази се на челу, те због тога свака хришћанска црква мора да прославља Литургију управо на онај начин како то чини она (Грчко-Константинопољска Црква)“ (глава 13). Константинопољ је одувек показивао тенденције ка црквеном апсолутизму у Православљу и никад није био наклоњен развоју аутономних националних Цркава, чак је имао тешкоће да прихвати њихову јерархијску једнакост. Византијско-Константинопољски Јелинизам није учинио ништа да ојача националне особености хришћана у Источним Патријаршијама, него је свим средствима бранио сопствену управно-јерархијску превласт, борећи се против националне независности Дамаска (Антиохије) и Јерусалима. Крајем XVI века Константинопољ нипошто није хтео у потпуности да прихвати независност Руске Цркве, нити се у потпуности помирио са грчком аутокефалношћу (од половине XIX века), док је у односу према Бугарској Цркви своју националистичку нетолеранцију развио до црквеног раскола, проглашавајући је (1872) у свим њеним сегментима за расколничку. Веома је чудно да су најекстремнији националисти у црквеној сфери потом (1872) сматрали да су национално-црквене тежње код других недопустиве, па су их чак оптужили за нову јерес „етнофилетизма“.

Овај одломак преузет из дела Димитрија Алексејевича Хомјакова (1841-1918): „Православље, Самодржавље, Нација“ (Москва, Институт Руске цивилизације, 2011.)

Неколико речи о епископству

М. Ј.

ЕПИСКОПСКА ОДГОВОРНОСТ

Нека вам власт не буде као код незнабожаца: јер тиранија и дрскост ума нису Мој удео. Стога онај ко хоће да буде међу вама највећи, последњи од свих нека буде (Тропар 8. песме на јутрење Светог Великог Понедељка).

Нису само Свештени Канони ти који помажу Цркви у спасењу душа и у регулисању црквеног живота овде на земљи. Приликом посвећења новог епископа, кандидат у Трећем завету који даје пред народом изјављује следеће:

"У овом свом исповедању свете Вере обећавам да ћу се држати Канона светих Апостола и седам Васељенских сабора, и светих Помесних сабора, као и предања Цркве, и одлука, заповести и упутстава Светих Отаца. Све што су они прихватили прихватам и ја; и све што су они одбацили одбацујем и ја".

У тим изворима наше свете Вере проналазимо између осталог и да  епископ подлеже осуди, казни, одлучењу па чак и свргавању не само уколико посрне у Православној Вери – то јест ако проповеда јеретичко учење – или ако је неморалан у своме понашању, него и уколико је немаран у своме пастирском расуђивању.

PROTOCOL of the session of the Hierarchical Synod of the RTOC, Odessa 2011

PROTOCOL No. 1

of the session of the Hierarchical Synod of the RTOC

on Wednesday, October 20 / November 2, 2011

in the church of Holy Righteous John of Kronstadt,Odessa, Ukraine.

The session took place in the presence of the Fragrant Iveron Icon of the Mother of God.

The session of the Hierarchical Synod began at10 a.m. with the chanting of a moleben before the Fragrant Iveron Icon of the Mother of God.

Present:

Archbishop Tikhon of Omsk and Siberia, President of the Hierarchical Synod of the RTOC,

Bishop Akakije of Resava and Shumadiya, President of the Serbian True Orthodox Church,

Archbishop Benjamin of the Black Sea and Kuban, Deputy President of the Hierarchical Council of the RTOC,

Bishop Germogen of Chernigov and Gomel,

Bishop Sabbatius of Vinnitsa.

Absent:

Bishop Stefan of Trenton and North America

Heard: Archbishop Tikhon, President of the Hierarchical Synod, on the confirmation of the Agenda for the Synodal sessions.

ЗВАНИЧНА СИНОДСКА ОДЛУКА о примању у састав Синода Руске ИПЦ епископа Акакија Ресавско-шумадијског

РУСКА ИСТИНСКИ ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА

АРХИЈЕРЕЈСКИ СИНОД

22. октобар / 4. новембар 2011.

Празник Казанске Иконе Мајке Божије

ОДЛУКА

Признајући право Српске Истински Православне Цркве као аутокефалне Помесне цркве на самосталну управу, Архијерејски Синод Руске Истински Православне Цркве доноси одлуку:

до обнављања канонског органа управљања Српске Истински Православне Цркве, Архијерејског Синода у саставу од најмање четири епископа (сходно канонским нормама Православне Цркве), њен предстојатељ Преосвећени Епископ Ресавско-шумадијски Акакије (Станковић) привремено се на сопствену молбу ради решавања општецрквених питања уводи у састав Архијерејског Синода РИПЦ.

+Архиепископ Омски и Сибирски ТИХОН,

Председавајући Архијерејског Синода РИПЦ

+Архиепископ Црноморски и Кубански ВЕНИЈАМИН,

Заменик Председавајућег Синода

+Епископ Черниговски и Гомељски ГЕРМОГЕН

+Епископ Виницки САВАТИЈЕ

Published with Blogger-droid v2.0.1

СТАВЉЕНИЧЕСКАЈА ГРАМАТА ВЛАДИКЕ АКАКИЈА

Стављеническа грамата за преосвећеног Владику Акакија, издата Синодом  Руске ИПЦ
ЗА УВЕЋАЊЕ

Епископска Стављеническаја грамата је веома важан црквени писани документ који званично потврђује валидност и каноничност епископске хиротоније. Овај документ се издаје на највишем црквеном нивоу, у име једне помесне Цркве са печатом Архијерејског Синода, а потписују га Првојерарх дотичне Цркве, епископи који су учествовали у хиротонији и чланови Архијерејског Синода. Документ се састоји од основних података о епископској хиротонији, тј. где, када и од стране кога је извршена. Ту је и назначење за где је хиротонисан нови епископ, тј. за који град или област као и кратка поука самом новохиротонисаном епископу.

Редакција блога СрбинИП објављује фотографију Грамате која ће се чувати у архиви манастира Нови Стјеник.

Published with Blogger-droid v1.7.4

ЈЕСЕЊЕ ЗАСЕДАЊЕ СВ. СИНОДА РУСКЕ ИПЦ

Архијерејска литургија: епископ Гермоген, Архиепископ Вењамин, епископ Акакије и епископ Саватије.
Одеса, новембар 2011.

Јесење заседање светог Синода Руске ИПЦ традиционално се одржава у Одеси (Украјина) при саборном храму св. праведног Јована кронштадског. На овогдишње редовно заседање позван је и епископ наше Српске ИПЦ преосвећени владика Акакије Ресавско-шумадијски. Заседање отпочиње на дан после храмовне славе одеског саборног храма другог новембра по грађанском календару. На архијерејској литургији храмовне славе узели су учешће сви архијереји осим високопреосвећеног владике Тихона који је због сибирског снега каснио те је због тога дошао тек предвече. Владика Стефан Трентонски и Северно – Амерички због болести није уопште могао да дође на јесење овогодишње заседање Синода. Даље следи записник са заседања светог Синода РИПЦ из кога се види да је велики део заседања био посвећен веома важним питањима Српске ИПЦ, нарочито у вези статуса њеног епископа и формирања црквене управе.      

Протокол 1.

са заседања Архијерејског Синода

Руске Истински Православне Цркве

среда, 20. октобар / 2. новембар 2011. године

при цркви Св. праведног Јована Кронштатског, град Одеса, Украјина

Заседање је протекло у присуству благоухајуће Иконе

Иверске Мајке Божије

Заседање Архијерејског Синода је почело у 10 часова и 00 минута појањем молебана пред благоухајућом Иконом Иверске Мајке Божије.

Присутни:

Председавајући Архијерејског Синода РИПЦ Архиепископ Тихон Омски и Сибирски,

Епископ Акакије Ресавско-шумадијски, Предстојатељ Српске Истински Православне Цркве,

Заменик Председавајућег Архијерејског Синода РИПЦ Архиепископ Венијамин Црноморски и Кубански,

Епископ Гермоген Черниговски и Гомељски,

Епископ Саватије Виницки

Одсутни:

Епископ Стефан Трентонски и Северно-Амерички

Саслушан је предлог Дневног реда који је изложио Председавајући Архијерејског Синода Архиепископ Тихон.

Усвојен је предлог Дневног реда који је изложио Председавајући Синода Архиепископ Тихон.

РЕФЕРАТ ВЛАДИКЕ ГЕРМОГЕНА (РИПЦ)

Извештај Синоду РИПЦ

Епископа Гермогена, Председника Синодске комисије за дијалог са различитим деловима ИПЦ и РПЦЗ

о резултатима сусрета са Бл. Архиепископом Калиником и представницима Синода ГИПЦ до кога је дошло 12. августа 2011. године у манастиру Светих Архангела (Коринт, Грчка)

и предлог закључака по питању актуелне помоћи Српској ИПЦ у обнови српског епископата

Грчка страна је нашу делегацију примила 11. августа. Пошто нас је дочекао, епископ Фотије нам је на путу за Коринт понудио могућност да у Мегари посетимо гроб блажене успомене новопрестављеног Архиепископа Хризостома Атинског и Грчког, и да узнесемо наше молитве Господу како за упокојење душе владике Хризостома, тако и за његово молитвено заступништво у делу уједињења Истински Православних Цркава Грчке, Русије и Србије. Као што се сећамо, Архиепископ Хризостом је био искрени присталица уједињења наших Цркава и веома је желео да до тога дође за његовог живота, а такође је, према сведочанству Архијереја ГИПЦ, оставио свој благослов за ово дело.

Блажени Архиепископ Калиник нас је дочекао у свом манастиру увече истог дана и топло нас поздравио. Био је то дан спомена његовог небеског покровитеља Св. муч. Калиника па је читав дан примао честитке архијереја, свештенства и мирјана, и зато тога дана није било могућности за разговор. Но и поред тога, његово Блаженство нас је довео у храм Светих Архангела и, отворивши Царске двери, позвао нас је да се поклонимо Часној трпези. Одређено је да до сусрета и разговора са грчким Архијерејима дође сутрадан ујутро.

Током разговора са Блаж. Архиеп. Калиником с грчке стране присутни су били још и Архиепископ Хризостом Атички, Епископ Фотије, секретари Синода и преводилац. С наше стране је поред мене у разговору учествовао и протопрезвитер Виктор (Мелехов). Ради сведочења о позицији СИПЦ и одлукама које су они донели на учешће у разговору био је позван и схи-јеромонах Акакије (Станковић). Уз сагласност свих страна вођен је записник разговора.

Честитка поводом празника Сабора светих српских просветитеља и учитеља

РУСКА ИСТИНСКИ ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА

АРХИЈЕРЕЈСКИ СИНОД

30. август / 12. септембар 2011, град Омск

Сабор српских светитеља: Саве I, Арсенија, Саве II, Евстатија I, Јакова, Никодима, Данила, Јоаникија II, Јефрема II, Спиридона, Макарија, Гаврила I, Григорија

Драги у Господу Владико Акакије!

Драги у Христу оци, браћо и сестре

Српске Истински Православне Цркве!

На овај празник – спомен српских светитеља – и свештени дан за Помесну Српску Цркву, примите наше срдачне честитке поводом обнове православног српског епископата! Заједно са нама, Архијерејским Синодом, читава Руска Истински Православна Црква радује се што се још једно огњиште истинског православља распламсало и јарко сија на благословеној српској земљи, а нама братски српски народ слободно организује помесни црквени живот, чувајући и обнављајући своја предања.

То је сложен и трновит пут. Не очекујте да ће вам поћи за руком да њиме прођете без искушења, без напада од стране непријатеља, па чак и сопствене браће. Имајте на уму да се светитељ Сава Српски, започињући тај пут, суочио са истим искушењима и сличним проблемима. Но, ваш је пут у извесном смислу лакши, јер га је Свети Сава већ прокрчио за вас. Он је био први, њему је било много теже. Ви сада нисте сами, јер он се код престола Господњег моли за вас и руководи вама – својом Српском Црквом.

Желимо вам да не испуштате светосавски истински-православни Крст, него да га достојно пронесете кроз сва искушења, не скрећући ни десно на пут фанатизма и ревности не по разуму, ни лево на пут либерализма и модернизма, него да идете средњим, царским путем.

Помози Господе многострадалном српском народу да пронађе спасење у крилу Српске Истински Православне Цркве! Амин.

У име свих Архијереја Синода РИПЦ,

+ Архиепископ ТИХОН

Председавајући Архијерејског Синода

Руске Истински Православне Цркве

ЕПИСКОПСКА ПОСЛАНИЦА Клиру, монаштву и свој верној деци Српске ИПЦ

АРХИПАСТИРСКА ПОСЛАНИЦА

АКАКИЈЕ,

милошћу Божијом

истински-православни епископ

Ресавско-шумадијски

Клиру, монаштву и свој верној деци Српске ИПЦ

У вези са новонасталом ситуацијом у Србији, поводом природне и канонске обнове независног епископата Српске ИПЦ, као и неканонског мешања Грчке Цркве на историјском канонском простору јурисдикције Српске Цркве, сматрам за свој архипастирски дуг да одлучно подигнем глас против следећих дела јерархије Грчке ИПЦ:

A Great Day at Lesna Monastery

A Great Day at Lesna Monastery

          2/15 August 2011, Transfer of the Relics of St. Stephen, Archdeacon and Protomartyr

                   Three important events mark the development of True Orthodoxy in Serbia.  The first took place about fifteen years ago, when three Serbian monks from the Holy Mountain confessed the Faith by choosing the path of True Orthodoxy.  The second occurred eight years ago when the entire sisterhood of Stjenik Monastery decided for the love of the Truth to leave the Belgrade Patriarchate and join True Orthodoxy.  The third happened today at the Lesna Monastery, when the True Orthodox Christians of Serbia, after many efforts, were finally given their own elected bishop. 

          Now to start from the beginning.  What, actually, is True Orthodoxy, and how does it differ from the official Orthodoxy which is also called "World Orthodoxy"?  The answer:  Like the term "Orthodox Christian," which appeared in the distant past in order to make clear the difference between those who were also called Christian but who had abandoned the essential Christian confession of faith and church practice, so in our times the term "True Orthodox" has appeared, in order to distinguish between those who have kept the true confession of faith and church life, and those who have apostatized from the fundamental traditions of Orthodox Christianity. 

          The True Orthodox Christian movement appeared in Greece in 1924, in connection with the introduction of the New Calendar, and thereupon similar groups appeared in Romania and other countries throughout the world.  The largest True Orthodox Christian movement, however, also known as the Catacomb Church, appeared in Russia in 1927, following the Declaration of Metropolitan Sergius, which submitted the Church to the God-hating Bolshevik authority.

Прва Архијерејска литургија првог Српског истински православног епископа у Србији

Дочек са погачом и сољу

На празник Успења Пресвете Богородице у Кирилометодијевском манастиру у Врднику на Фрушкој Гори свечано је одслужена прва Архијерејска литургија са првим Српским Истински Православним епископом Његовим Преосвештенством  Владиком Акакијем. Овом историјском догађају присуствовали су верници из готово свих крајева Србије. Они који нису могли доћи послали су своје честитке и изразе срдачне подршке.

The Serbian Church, Serbian People, True Orthodoxy, and the Greek GOC

The Serbian Church, Serbian People, True Orthodoxy, and the Greek GOC

           

We rejoice now with great joy as the Serbian Church's episcopate has finally been renewed.  The canonical hierarchy of the Russian True Orthodox Church has consecrated a Serbian bishop - Akakije, Bishop of Resava and Shumadia.  The bishops of the Russian TOC are the successors of the once glorious Russian Church Abroad - a church so close to our Serbian People.  Our Russian brothers, in our most difficult moments, offered unconditional help to their Serbian brothers.  When we say unconditional, we mane to say that they have not the least intention of getting involved administratively with Serbian Church territory, with the organization and internal affairs associated with the rebirth of the Serbian Church.  Their genuine brotherly love consists in providing the basic conditions necessary for the rebirth of the Serbian Church, of which the most important is the renewal of her episcopate.  The only further involvement of the Russian TOC will be brotherly support in the sense of a good relationship between two local churches, including the very important aspect of consultation on questions of church administration, order of the Church services, and, in general, providing the wisdom already obtained through previous experience in church organization.

НИ ГРЦИ НИ РУСИ

Владимир Мос

НИ ГРЦИ НИ РУСИ

На празник Светог првомученика Стефана, заштитника српског краљевског дома Немањића, 2/15. августа 2011. године, јеросхимонах Акакије (Станковић) хиротонисан је у манастиру Лесна у Француској за Епископа Ресавско-шумадијског од стране архијереја Руске Истински Православне Цркве предвођене Архиепископом омским и сибирским Тихоном. Овај радосни догађај, пун директне и симболичке важности за будућност Истински Православне Цркве широм света, изазвао је, као што се и могло предвидети, љутите примедбе чланова Истинске Православне Цркве Грчке, под чијим је привременим старањем била Српска Истински Православна Црква. Канонским питањима изазваним одлуком коју су донели Срби – да се за ову хиротонију обрате Руској Цркви – био је посвећен претходни чланак овог аутора и овде та питања неће бити детаљно разматрана. Довољно је рећи да је, по мишљењу аутора овог чланка, хиротонија била потпуно у складу са канонима и уједно животно неопходна за опстанак,  стабилност и развој Српске Истински Православне Цркве. Но, очигледно је да је ова хиротонија повредила осећања националиста из Грчке Цркве, пружајући им изговор да пресеку преговоре о јединству са Руском Истински Православном Црквом. Стога би можда било корисно да покушамо да овај догађај ставимо у контекст новије, али и не тако недавне историје православног црквеног национализма.