Биографија

СХИАРХИЕПИСКОП ЛАЗАР (ЖУРБЕНКО)

Кратка биографија

Високопреосвећени Лазар (у свету Теодор Јосифович Журбенко), архиепископ одески и тамбовски, председник Архијерејског Синода Руске Истински Православне (катакомбне) Цркве. Родио се 1931. године у време вештачки изазваног, од стране совјетске власти, великог помора од глади 30-их година. Осиротео је: Мајка му је умрла од глади, а деда и баба били су послани у Сибир, где су и погинули. Духовно је васпитан од стране стараца Истински Православне Цркве (ИПЦ) на Кубану. 4/17 септембра 1947. године, са шеснаест година, бива тајно пострижен у монаштво са именом Теодосије, од стране старца Теодосија (Кашињина) кавкаског. 8/21 марта 1950. године као деветнаестогодишњак бива ухапшен од стране совјетских власти због припадности ИПЦ и осуђен на 10 година стаљинових концлогора. Казну је издржавао у Карагандиском концлогору радећи исцрпљујуће послове у бакарним рудницима, каменоломима, сечи шума ит. с. У логору је не једном мучен и понижаван ради вере. У логору је био у тајном контакту са катакомбним исповедницима. 1955. године, после смрти Стаљина и објављивања амнестије, изможден тешким физичким пословима, глађу и болестима због лошег здравственог стања је ослобођен.

После логора, населио се по благослову катакомбних стараца у манастир Глинска пустиња. Духовно језгро манастира састављали су подвижници који су у њему живели још пре 1922. године, а крајем 20-их припадали су Катакомбној Цркви. 1958 таквих монаха у манастиру је било једна петина. Настојатељ манастира се саосећао са истински православнима и бранио их од напада неких монаха зато што они нису примали тајинства МП. Када су власти затвориле манастир он се вратио на Кубан, тамо се духовно хранио код катакомбних стараца Тимотеја и Герасима. Скривао се од власти, странствовао је и занимао се пчеларством.
Почетком 60-их година посредством светогорских стараца успоставио је тајну преписку са епископом РПЦЗ Леонтијем (Филиповичем) Чилеанским. Та преписка монаха Теодосија је удовствујућoј ИПЦ, свештенству и верном народу омогућила тајну везу са истинским епископом. Они су архиепископа Леонтија почели да сматрају својим епископом. На такав начин успостављено је духовно општење између ИПЦ у Русији и РПЦЗ. Тада је ИПЦ могла да отпочне званично помињање првојерараха РПЦЗ. Пошто је сам примљен под омофор архиепископа Леонтија, монах Теодосије је проследио Молбе у вези регулисања канонског положаја и примања под његов епископски омофор јеромонаха Илариона (Андрејевског), о. Амвросија (Капинуса) и о. Игњатија (Скљарова) из Вороњежа, о. Михаила (Рождественског) из Петрограда и о. Никите (Лехана) из Харкова и као и многих других катакомбних свештенослужитеља. 

На фотографији архијереји РЗЦ Архиепископ Леонтије (Филипович) Чилеански, архиепископ Јован (Максимович) Западно-Амерички и епископ Нектарије (Концевич) Сијетелски

1971. године по писменом благослову и препоруци архиеп. Леонтија, за потребе Катакомбне Цркве монаха Теодосија тајно је рукоположио у чин свештеника архиепископ Вењамин (Новицки), који је одлежао 12-о годишњи затвор у стаљиновим концлогорима на Колими и који је нешто раније (за време рата) рукоположио и самог епископа Леонтија. То рукоположење се може сматрати крајњом икономијом на коју се одлучио архиеп. Леонтије невидећи други начин како да рукоположи о. Теодосија у чин свештенослужитеља. Био је приморан да то препусти епископу МП-а, којега је добро познавао као часног али у исто време слабог да издржи тортуре совјетске власти епископа. Јеромонаха Теодосија је одмах примио под свој омофор, кроз чин покајања, онако како се примају свештенослужитељи из МП. 1975. године је од стране ученика св. старца Амвросија оптинског - схиархимандрита Амвросија (Иванова) био тајно пострижен у малу схиму са именом Лазар. Ново име је такође писмено благословио архиеп. Леонтије. Јеромонах Лазар је покушавао да емигрира из СССР али му то није пошло за руком.

Средином 70-их јеромонах Лазар је основао неколико катакомбних манастира на Кубану. Постригао је у схиму са именом Серафим познатог катакомбног старца- исповедника о. Висариона (Маркова) из Тамбова, који је завештао својој пастви да се по његовој смрти духовно напасају код о. Лазара. Пред своју смрт својој пастви је завештао да пређу под духовно руководство о. Лазара и катакомбни старац- исповедник о. Тимотеј (Несговоров), таквих примера је било још. На тај начин крајем 70-их година, под духовно руководство о. Лазара прешле су многобројне катакомбне обудовевше заједнице од Сибира и Казахстана до Кубана и Украјине. Нико од њих није признавао новојављене катакомбне самосвјатске групе «поздјејевце», «секачевце», «алтејевце» и друге, оријентисали су се искључиво на духовно јединство са РПЦЗ. 
1981. године 11. јануара, у Женеви архиепископ РПЦЗ Антоније (Бартошевич) западно-европски на очиглед свих узводи јеромонаха Лазара у чин архимандрита. 1982. године 27/10 маја, по благослову првојерарха РПЦЗ митрополита Филарета (Вознесенског) архимандрит Лазар бива тајно узведен у чин епископа Катакомбне Цркве руком тајног епископа РПЦЗ Варнаве, допутовавшег ради тога у Русију, који је такође тајно рукоположен у епископа ради хиротоније епископа Лазара. Кандидатуру епископа Лазара лично је потврдио митрополит Филарет (Вознесенски).

Архијерејска грамата, потврда о канонској хиротонији
 еп. Лазара Журбенка издата Синодом Руске Заграничне Цркве

Епископ Лазар је одмах започео подвиг служења Катакомбној Цркви, непрестано се скривајући од власти, прелазио је са места на место, тајно је служио по кућама и рукополагао за обудовљене парохије ИПЦ нове свештенике.
Крајем 80-их и почетком 90-их после објављивања «перестројке» и увођења какве такве слободе, почео је да прима под омофор РИПЦ-РПЦЗ вернике и свештенике МП, почевши са оснивањем легалних, јавних парохија РИПЦ-РПЦЗ. 1990. године катакомбни епископ Лазар члан Архијерејског Сабора РПЦЗ, узведен је у чин архиепископа. 1994. године Архијерејским Сабором РПЦЗ, под председавањем митрополита Виталија, постављен је за председника Архијерејског Савета РИПЦ. 
   

Апостолско прејемство

Кратак историјат Апостолског прејемства
РУСКА ИСТИНСКИ ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА

Обновљена под омофором РПЦЗ

20/10 маја, 1982 г. ускоро после прослављања, од стране Руске Заграничне Цркве, Сабора светих новомученика и исповедника руских, садејством РПЦЗ и по благослову светитеља митрополита Филарета (Вознесенског) поновно је установљено апостолско прејемство у Истински Православној Катакомбној Цркви у Русији, удовствујућој фактички од 60-их година. 

Успостављање апостолског прејемства у Руској Катакомбној Истински Православној Цркви било је реализовано активним учешћем Западно-Европске Епархије РПЦЗ. Територијално она је била најближа границама безбожног СССР, ради тога је њеним клирицима средином 70-их година пошло за руком да успоставе тајну везу са представницима Катакомбне Цркве у Русији. После упокојења архиепископа Леонтија (Филиповича) чилеанског, ту мисију, после кратког прекида преузео је архиепископ Антоније (Бартошевич) женевски и западно-европски. Његовим благословом у Русију је тајно слана православна литература, а из Русије је су стизала катакомбна издања, сведочанства о прогонима за веру. Крајем 70-их и почетком 80-их година страдајући од обезглављености многи катакомбни истински православни хришћани у СССР почињу да помињу владику Антонија као свог канонског архијереја, обраћају се њему за благослове и савете. Таква веза са архиепископом Антонијем, као раније са архиепископом Леонтијем реализовала се посредством катакомбног јеромонаха Лазара (Журбенка). 11 јануара 1981 године у Крстовоздвиженском храму града Женеве архиепископ Антоније је извршио узвођење јеромонаха Лазара у чин архимандрита. Ради што веће повезаности са прогоњеном Црквом у Русији, благословом митрополита Филарета (Вознесенског, +1996), у потпуној тајности рукоположен је у тајног епископа РПЦЗ клирик западно-европске епархије јеромонах Варнава (Прокофјев), који је за спољашност још дуго времена остао немонахујући протојереј Владимир. Посредством својих рођака који су радили у амбасади Француске у Москви, он је имао могућност да неометано посећује СССР. 
Као обичан туриста почетком 1982. године тајни епископ Варнава посетио је Совјетски Савез, где је по благослову митрополита Филарета и владике Антонија 27/10 маја 1982. године у стану катакомбне монахиње Теодоре у Москви тајно рукоположио у чин епископа Катакомбне Цркве архимандрита Лазара, са титулом епископ томбовски и моршански. Од тада је између две сестринске Цркве - Руске Заграничне и Катакомбне успостављено не само духовно него и евхаристијско јединство. Тачно тада 1982 године, не много времена после тајне хиротоније новог епископа Лазара за Катакомбну Цркву, у Монтреалу (Канада) почела је обилно да мироточи Иверска икона Божије Матере у целом свету позната као «Монтреалска».

СВЕТИЊА РУСКЕ ИСТИНСКИ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

БЛАГОУХАЈУЋА КОПИЈА МОНТРЕАЛСКЕ МИРОТОЧИВЕ ИКОНЕ

Много пута је пресвета владичица Богородица пружала своју помоћ људима земље Руске. Многе је крепила и подржавала у најтежим моментима живота, нарочито у време страшних искушења и горког мучења Свете Русије од стране безбожне власти, када је Истинска Црква Православна била принуђена сићи у катакомбе. Када се приближава крај слабим силама људским и када крст који се носи, својом тежином вуче све до земље, само тада долази неочекивана помоћ свише, која помаже даље кретање на не тако лаком путу спасења. Такву неочекивану помоћ примили су истински православни хришћани Русије од Пресвете Владичице наше у ово жалосно и претешко време за свету Цркву. Свима је, надамо се позната мироточива Иверска икона, познатија као Монтреалска. У целој историји Цркве такво обилно мироточење није никада забележено. Ко се удостоио видети Монтреалску икону у време богослужења када је у моменту натапала велику парчад вате положене у доњи део рама - ладицу, тако да се миро преливало, а свештеници нису стизали да замене вату, може то да потврди. Многи су преко ње добили исцељење, а миро које је из ње точило хиљаде људи је направило причастницима благости Царице Небеске. Та икона је обишла готово цео свет и једино место на којем није однешена била је Русија. То је много жалостило благочестивог власника - чувара чудотворне иконе Мотреалске – иконописца брата Јосифа Муњоза, духовног сина архијереја Леонтија чилеанског. Желећи да се благодат коју точи чудотворна икона Иверска, дотакне и Руске свете земље, брат Јосиф је по посебном унутрашњем призиву решио да преда Русији копију те иконе.
Изабраник Мајке Божије - брат Јосиф Муњоз
Даску за ту икону је наручио тако да буде индетична чудотворној икони. У њу је поставио честице пет угодника Божијих – преподобномученице Велике Кнегиње Јелисавете, св. Бесребреника мученика Козме и Дамјана, св. муч Трифуна и св. мученика Виктора. Затим је брат Јосиф са посебном бригом припремио даску, позлатио је и са молитвом отпочео иконописање. За боје је изабрао најквалитетније пигменте. Рад на икони је тешко ишао, али је на крају успешно завршена. Готову икону брат Јосиф ставио је у пређашњи рам оригиналне чудотворне Монтреалске иконе, која је у то време већ имала нови скупљи и раскошнији рам. Почео је размишљати, коме да уручи ту нову икону. И баш тада у току ноћи 30 септембра/12 августа 1993. године, иконописац је у сну видео свога духовног оца – архиепископа чилеанског Леонтија, који је сијао у епископској одежди, са жезлом. Владика је рекао да икона треба да буде уручена стубу Истинске Цркве. Када је брат Јосиф упитао ко је тај стуб, владика је произнео име архиепископа Лазара. Владика је још рекао да ће се та нова икона прославити многим чудима, а као знак да његове речи нису лажне, отпашће покров са чудотворне Иверске иконе. Када се пробудио, брат Јосиф је одмах отишао Иверској икони и видео је да покров лежи на поду. То је веома изненадило брата Јосифа јер у собу где се чувала икона нико не улази. Тада је брат Јосиф разумео, да је тај сан – знамење са Оног света и чврсто је решио да испуни вољу Божије Матере, предану му владиком Леонтијем. Није прошло ни 6 дана, на навечерје празника Преображења Господњег благочестива мирјанка Јелена Сергејевна Навар – Голицина на молбу брата Јосифа отишла је у Москву да би предала копију Иверске иконе архиепископу Лазару. Последњу ноћ пред одласком за Русију копија је била прислоњена лицем на чудотворну икону, затим је стављена у рам Монтреалске иконе и у њему је 18/31 августа милошћу Божијом предана првојерарху Руске Истински Православне Цркве владики Лазару Журбенку одескоме. Заједно са иконом предана је и вата са миром од чудотворне иконе и делић ризе светитеља Јована (Максимовича) шангајског. Све те бесцене светиње које су донете у Одесу и које су радосно дочекане од стране старца – архиепископа Лазара и парохијана саборног храма св. праведног Јована кронштадског Руске Истински Православне Цркве, где се и сада са великим поштовањем чувају. Акатист Божијој Матери пред чудотворном иконом Иверском Благоухајућом чита се у храму св. пр. Јована кронштадског постојано ево већ 15 година, а душе верујућих истинских православних хришћана испуњавају се радошћу од сазнања да их Владичица Богородица није оставила у ово страшно време и они чврсто верују, да ходе правилним путем, који води ка спасењу. Посебан промисао и брига Божија за свету Руску Истински Православну Цркву, као и смисао виђења брата Јосифа Муњоза открио се тек после његове мученичке кончине, и тајанственог нестанка оригиналне мироточиве иконе Мајке Божије Монтреалске, из просторија синода Руске Православне Цркве Заграничне баш у тренутку када су њени јерарси чврсто заузели курс, супротан курсу св. Филарета - курс ка зближавању са Светским православљем. Подсетимо се, Господ је показао да је Њему угодан ревнитељски пут којим је ишао светитељ Филарет: године 1982. пројавило се велико чудо милости Божије – чудотворна мироточива икона Мајке божије Иверске – Монтреалске, која је током петнаест година непрестано точила миро да би чудесно нестала 1997. године. Тада се Одеска благоухајућа икона Иверске Мајке Божије показала јединственом. То је посебно постало јасно, када је нестала и сама РПЦЗ, која се Сјединила са Светским православљем. Светилник Истински Православне Вере и Цркве пренео се тако обратно у свету Русију, у У Цркву Катакомбну, Истински Православну, чија глава је промислом Божијим био старец – архиепископ Лазар одески. Његов данашњи наследник је његово високопреосвештенство архиепископ омски и сибирски г. Тихон.  
Владике Тихон и Лазар са благоухајућом копијом Монтреалске Портаитисе

Историјска истраживања: Руска ИПЦ

Јеромонах Акакије

РЕФЕРАТ

НА ТЕМУ КАНОНИЧНОСТИ СИНОДА
РУСКЕ ИСТИНСКИ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
И ЊЕГОВЕ САМОСТАЛНОСТИ У ОДНОСУ НА
РУСКУ ПРАВОСЛАВНУ ЦРКВУ ЗАГРАНИЧНУ

(Реферат упућен Управном Одбору Српске ИПЦ)


Циљ овог рада је упознавање наше Српске Истински Православне Цркве са јерархијом Руске Истински Православне Цркве којом данас председава архиепископ Тихон Омски и Сибирски, на првом месту, са њиховом каноничношћу која је нераскидиво везана за период распада Руске Православне Цркве Заграничне (надаље РПЦЗ). Руска Истински Православна Црква (надаље РИПЦ) је прејемница Катакомбне Тихоновске Цркве. Апостолско прејемство (епископат) им је обновила РПЦЗ 1982. г. са благословом митрополита Филарета (Вознесенског). Архијереји РИПЦ припадали су епископату Синода РПЦЗ и били су под влашћу Архијерејског Сабора РПЦЗ. Стога је веома важно да се цео ток догађаја распада РПЦЗ детаљно проучи. Веза РИПЦ са Синодом РПЦЗ (Лавр) који је склопио унију са Московском Патријаршијом, не улази у оквире овог истраживања јер је беспредметна. Односе између РИПЦ и новооснованог Мансонвилског Синода детаљно су у овом раду проучени, пошто би површан преглед догађаја мало шта могао да разјасни. Хронологија догађаја коју пратимо у овом раду је доста замршена. Трудио сам се да новонасталу ситуацију у РПЦЗ што више поједноставим и приближим схватањима просечног српског верника.
   
УВОД

Овако обимну тему је тешко обухватити у неколико кратких црта, без детаљног описа догађаја, цитирања изјава и докумената. Кратко упознавање свих нас са веома сложеном ситуацијом везаном за распад РПЦЗ и, што нас највише интересује, канонском основаношћу образовања самосталног Синода РИПЦ у Русији, независног од Заграничних Синода – како Њујоршког, тако и Мансонвилског – неопходно је за разумевање овог питања.